Дан: 27. август 2023.

 

Напољу јара, крај је августа, ваздух је блиједожут
поред отворених врата веранде сједим и гледам…

У првом плану трепери, неколико биљчица које пазим и заливам, до њих
изнад ограде, двије лијепе витице лозе, са богате одрине испод балкона,
пењу се по већ припремљеној мрежи.

Дашак вјетра ме голог до паса милује…
љуља на штрику усамљен грудњак моје жене…
У другом плану, остарели кров сусједове куће, до куће бетонски стуб.

На стубу се бијели нова осмртница, непознат неко…
Фотографија је у боји,
макар док не изблиједи као и оне друге до ње…

Гледам,
колико је метара од првог до другог плана,
колико сјутра ту је он…надохват руке.
Прекосјутра је већ даље, тамо иза сусједове куће,
оно се и не види…
Оно блиједи потирући све.

А јуче, јуче премотавам по сто пута,
оно је ту иза мог тјемена, иза леђа,
притиска ми рамена…
Маштам како је могло бити да сам виспреније реаговао
гризем се понекад, за (не)изговорену ријеч
а некад ми је све равно до мора,
јер, што је било више га није и не може бити…
И тако, од првог до другог плана,
и јест и није далеко…
Биће дана, биће дана.

То ваздуха што вибрира, од моје до сусједове куће
удишем страсно и молим се, тјерајући у мислима други план…

Маштам, биће дана, сваки је нов и другачији…
непоновљив…
биће дана,
дан по дан.
Дан по дан!

Посрће у оку трептава зора,
буди ме, доста тога се мора,
много је послова стало у ред,
не опири се, чему сав тај јед?

Пребирање, па терање снова,
убрзај се, доста тога се мора,
време цури од самог почетка,
мораш бити бржи од метка.

Направи списак, разради план,
зраци кроз завесу улазе у стан,
доста споро, једва си устао тек,
пожури, оде, неће те чекати век.

За доручак сада времена нема,
кафа није ни у слутњама тема,
у етру та досадна секундара куца,
под ногама подрхтава, под пуца.

Радовање зори и новом дану,
сви би, остали још мало у стану,
у постељи топлој, у сну неком,
страх од буђења свако је стек`о.