Категорија: Jovan Rikić

Пролазни смо,
као киша, као ветар,
као песма што оде у етар,
полени ветром понети,
одасвуд, са свих страна донети,
па расути, па бачени, тлачени,
поражени, смрвљени, стрпљени,
ућуткани, у ништа послати,
да престану, да нестану,
легну и остану, ту за свагда,
а драга би била и магла и кише,
само да не брише, само да не једе,
и све ове беде, биле би драге,
да није влаге, да није буђи,
ђаво отвара врата, каже,
слободно уђи, сада си у својој кући,
не брини, ништа ти сметати неће,
ништа мање ни веће,
од ове таме, од ове језе,
јесте без везе, ал’ сад си ту,
у свом вечном сну.
Пролазни смо.

Све има свој век,
дође крају, а почело тек ;
цветна поља, бујна машта,
ништа од тога а беше свашта.

Свако има свој век,
некоме сунце, некоме снег ;
трновита стаза, студ, богаза,
стрмине, лед, невоља след.

Време се дели на брзо и споро,
лепо пролети, к`о врабац одлети ;
тужно и ружно руку под руку,
закаче се, као да имају куку.

Све има свој век, к`о снег,
крене бујати, расти, пуно сласти ;
почне умакати дане у мед,
за срећу смело стане у ред.

Али, све се троши па и мед,
за срећу се нешто одужи ред ;
мисао крене, дал` ће, кад ће, шта ће,
време лети, питања остаће.

Трешње тек заруделе,
мисли пијане, залуделе,
живот усковитлан, црн,
срце крвари, у њему трн.

Трешње ће поцрвенети,
лето брзо проћи, пролетети,
глава луда остарити, оседети,
сећање на трешње проћи неће.

Трешње, трешње, очи к`о трешње,
образи румени к`о трешње,
усне набујале к`о трешње,
очи сиве опет трешње срешће.

Трешње као слутња, нада сада,
а шта друго да душа не страда,
процвале трешње шире бехар,
сећање на њих као храна, нектар.

Већ виђено,
звездано вече, мирис парфема,
у сенци лебди иста тема,
пригушено светло, заводљив глас,
нема те, нема ме, нема нас.

Већ виђено,
преплићу се руке, нежности деле,
врело је, врело, вечери целе,
реку уздаха прати њен глас,
нема те, нема ме, нема нас.

Већ виђено…
а није исто, није ни слично,
сећам те се, сећам одлично,
зато жмурим, призивам слику,
да поновимо све, немамо прилику.

Нема те, нема ме, нема нас.

Крварим песмом, слова се круне,
дубоко у тами нешто труне,
крилима сећања донет њен лик,
све јача сила дави крик.

Крварим песмом, слова к`о капи,
мало њеног мириса у етар стави,
у небо гледам, Богу се молим,
издржати до краја, све више боли.

Крварим песмом, слова сипају,
могу ли, никад не питају,
не знам ни сам, где је крај,
на небу гасне звезда сјај.

Крварим песмом, слова се стапају,
искапаше доста, још капају,
залази Сунце, последње зраке сипа,
дивљим зовом понет теби хитам?

До раја, до краја, трчах, не стајах,
нешто ме јурило, с`пута стурило,
небо се кишом надвило, натмурило,
па сева, па лије, хоће удавити, не крије.

Где су сад амајлије, где су наде,
кад путеви посташе ауто страде,
где је тај зрак да разбије мрак,
где неста спас ког чека свак`.

Над главама ђаво мреже плете,
сви су му криви и у колевци дете,
небом шара, слатким речима вара,
све је то за вас, даћу вам доста пара.

Загађује, убија, “да буде боља клима”,
по главама отрове к`о чини сипа,
у себи говори, много вас је много,
док трује с`неба гледа нас строго.

Створена си за грех,
свака твоја кретња,
а осмех тек;
рођена да уживаш,
да се дајеш, уздахе отимаш,
топиш се и течеш.
Једном ми рече:
– Не заборави ме!

Не заборави!
А како бих могао,
тако ми Бог помогао,
а није, рукама лице кријем;
снијем њене очи, чујем јој глас,
хајде дођи, није касно за нас.

У бунилу између јаве и сна,
не знам где сам то ја,
тражим се, јурим,
од сенки бежим,
бесан на судбину режим.
Ослушкујем, осврћем се,
опет чујем ти глас:
-Пружи ми руке,
време ради за нас!

Сипај то вино боје крви,
рађа се песма, душу мрви,
ври, можда ћу бити први,
горим, од стихова све врви.

Сипај, брзо, гаси ту ватру,
руше ограде, хоће да сатру,
да после њих ничега нема,
сипај, души пустош се спрема.

Сипај то вино, зашто стојиш,
пожури немој да се бојиш,
ни те чаше да ми бројиш,
морам опити звер, зашто стојиш?

Множе се речи, на папир скачу,
неке су тужне, неке и плачу,
помешане су сећања и сете,
низ образ клизну, уплакан к`о дете.