СЛАВУЈИ
Око мене певају славуји,
ту до мене глог цвета.
Свуд око мене пролеће струји,
а у души ромиња сета.
Корачам споро,
а сунце ми прича
да од скоро,
новог имаш младића.
Застанем, погледам небо
и све ми се чини
да ти је са њим лепо,
ноћу, на месечини.
Погледам траву,
ветар осетим.
Богме, изгубићу главу,
или ћу да се осветим.
Планове грозне почнем да кујем,
у заносе чудне да падам.
А пролеће ме оплакује,
“та чему ти можеш да се надаш”?
Окренем се, бежим,
а славуј ме песмом прати.
Она сад са другим лежи,
а ти ту патиш!
Она сад другом тепа
и нуди своје чари.
Она није више твоја степа,
њом сада други крстари.
Око мене певају славуји,
ту до мене глог цвета.
Свуд око мене пролеће струји,
а у душу надире сета…
© Љубодраг Обтрадовић
(Прочитано: 79 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.286.123 пута)
