Месец: јун 2022.

Saša Milivojev – POMOR

Saša Milivojev / 2021
Saša Milivojev, Dubai, United Arab Emirates

Saša Milivojev

POMOR

.
Sa vedrog neba
zmijski otrov pada,
milion bakterija,
smrdljivih fekalija,
geni miševa i pacova,
kapi žȉve i prah olova,
na planeti „reptila”
brda ljudskih leševa.
.
Otrovaše i Boga,
nemaju više koga,
počinju glad i muka,
besnilo, sida i kuga.
.
Stavi masku.
Zaključaj vrata,
i ne izlazi na ulicu.
Napolju je horor,
počeo je pomor.
Došao je zlotvor,
da te vodi u logor.
.
Spremi se za otpor!
.
Ispod logora rovare,
spremaju gasne komore.
.
I ja čekam,
u krvi do kolena,
da se branim bombama,
jer reče budala:
„Groblja će nam biti mala”.
.
I na rubu ponora,
ne plaši se pomora,
neko će preživeti,
deca će se rađati,
niko Sunce ne može ugasiti.
.
.
© Saša Milivojev, 2022.
Strogo zabranjeno kopiranje prema Zakonu o autorskim pravima.

ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА – Љубодраг Обрадовић

Као члан жирија за конкурс “КАПИЈА МОЈСИЊСКОГ НЕБА” за књигу “МОЈСИЊСКИ САБОРНИК” издвојио сам моју песму “ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА” и написао моју краћу биографију. Погледајте како је изгледало моје казивање те песме на манифестацији “МОЈСИЊСКА СВЕТА ГОРА”!

ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА

скривен од зла
у гори Мојсињској
одувек блиста
и доноси спокој

за уморне хлад
за жедне искуство
души вечну младост
телу ново чувство

све воду некуда теку
мисао срце леди
а онда истекне у реку
која копрену избледи

иза гора лелуја Морава
кривинама мир да разлије
немире заувек успава
и прошлост оку открије

осмеси посребрили шуму
слобода изгледима млади
и пратећи звезду свету
усијане откровењем хлади

скривен од зла
у гори Мојсињској
заувек блиста
и доноси спокоj

© Љубодраг Обрадовић
Настави са читањем “ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА – Љубодраг Обрадовић”

ISTINO, NAŠA TUGO – Ljiljana Tamburić

ISTINO, NAŠA TUGO

Ušlo je vreme zla, u kuću što zove se svet
Dogovor čoveka dva, uništi najmanje pet
Ubice slobodno žive, hrabri umiru mladi
Poštene duše su krive kada ih drugi zavadi.

Crne se suze liju, srca se nude na berzi
Braća se na pragu biju, drug se na druga kezi
Od zloga, zlo se rađa i jača sa jutrom svakim
Prevara, laž i krađa, čine se oružjem lakim.

Nikada priroda nije nanela toliko smrti
Zverka se u rupu skrije, kada je sita i ćuti
Ne treba ljudima drugo, što seje patnju i smrt
Istino, naša tugo, čovek je čoveku vuk…

Kad zver iz čoveka skoči, na veru kojom zračiš
I krene da kopa oči, ti onda voskom zaplači
Iz suza cveta nada, Bog svoje vage ima
Njima će da izvaga, zasluge i grehe svima.

Ljiljana Tamburić

Spavaš li ?

Spavaš li?                                                                                                                        Kad zvijezde utihnu dva prsta iznad neba,                                                                kad te uspavaju talasi uspomen                                                                              kad naše juče gledaš danas                                                                                            kad na dno te povuče ovo ispred nas.

Spavaš li?                                                                                                                              Ili te bude noćne ptice,                                                                                                       psi lutalice,                                                                                                                    dok daljinom cvile svi nemiri nadanja u mojim njedrima.

Spavaš li?                                                                                                                                Ili držiš čvrsto ruke one što te u stopu prati,                                                          kao mati!                                                                                                                          One što te gleda očima djeteta,                                                                                    što se raduje maslačku i kiši                                                                                      što te skriva pod skute ljubavi                                                                                      da ne bi pokisli.

Сто година самоће

Од искона из дубине свемира, са вером и надом
очију сазвежђа, да их откријем чекају на ме.
Именом твојим да их назовем заклео се. Месецу младом
траг стопа у окамењеном срцу остављам у аманет.
Хоће ли перо пронаћи риму да опише ово знамење?
О теби туго, песме су моје, друго име за старење.

Проклетство горчине ћутања прати ме као коб
кроз живот претворен у сто година самоће
Из мора Тишине пропињу се таласи гордости
загрљени обалама поклекле риме. А ја одбегли роб,
у паклу љубави, небу се молим да ми опрости
што кушах са усана твојих забрањено воће.

Куца ли то прошлост на моје прозоре сузама кише
када потеку белином хартије уздрхтале сенке осећања?
Са душе, тајно, скупићу мрвице снаге да волим за обоје.
О овом болу, једина моја, неће имати ко да пише.
О чежњи из зачараног круга бурме са нашег венчања,
тим венцем увеле среће, још китим наручје твоје.

MOLITVA MILOŠA OBILIĆA – Dragan Milošević

MOLITVA MILOŠA OBILIĆA

Stvoritelju, Oče, Svevideći,
današnja je moć i volja Tvoja;
molim Ti se ponizno, klečeći,
da me ne izda desnica moja.

Stvoritelju naš daj mi razuma,
viteštvo i čast da ne izgubim;
zanos boja briše sve iz uma,
pa i ono što najviše ljubim.

Oče, snage mi daj za krvav boj,
snage, Sina Tvoga da odbranim;
u njega ne veruje turski soj,
njihovu neveru da sahranim.

Svevidu, Ti srpsko znaš poreklo,
od iskona ga prati žena plač;
al’ Srpstvo nikad’ nije pokleklo,
pomozi da odbranimo nejač.

Oprosti Bože, moram da krenem,
srpski barjak na koplju se vije;
vitezima na čelo da stanem,
nemilosrdno boj se već bije.

Krst sveti stavi na pleća moja,
ne daj u boju da duhom klonem;
neka bude moć i volja Tvoja,
oprosti Bože što u krv tonem.

OGNJIŠTE – Jovica N. Đorđević

OGNJIŠTE

Crne ale razjapile usta,
međ’ vlastelom zlobu posejaše,
da ravnica sad postane pusta,
da poruše svetinje nam naše.

Sad odlazim, mada nisam hteo,
teraju me sa svetog ognjišta,
otimaju deo mi po deo,
da od mene ne ostane ništa.

Teraju me protiv moje volje,
podlo laju iza mojih leđa,
pa me lažu da će biti bolje,
ne mareći koliko me vređa.

Tužna zoro još tužnija budi,
gde ognjište da ja svijem novo,
Bože sveti ti sad njima sudi,
uništi im seme đavolovo.

Pa mač pravde međ’ ruke mi meći,
blagoslovi svoje grešno stado,
nek božuri cvetaju u sreći,
nek iznikne novo seme mlado.
Настави са читањем “OGNJIŠTE – Jovica N. Đorđević”

U prolaznosti ovog vremena; Jovana Živković

U prolaznosti ovog vremena
 
Ne boj se, sve je prolazno,
Sve je nestalno, I ti si nestalan,
U prolaznosti ovog vremena.
 
Ne boj se,
Svi smo mi pod istim ovim nebom,
Samo na drugom horizontu,
Nebo čuje, nebo zna,
U prolaznosti ovog vremena.
 
Ne boj se,
Svaka plima ima svoju oseku,
Svaki talas od prethodnog
Veći je i brži,
Ne boj se,
I on i svaki naredan,
Prolazan….
U prolaznosti ovog vremena.
 
Ne boj se,
I Sunce može Mesec da zameni,
Nestalno je,
Ne zna se da li će sutra osvanuti novi dan,
Ili ćemo ostati zarobljeni u noći,
U prolaznosti ovog vremena.
 
Ne boj se,
Da ruku moju u svoju primiš,
Da zagrljaj vratiš i osmeh mi daš,
Ne boj se jer sutra možda ne postoji,
U prolaznosti ovog vremena.
  Настави са читањем “U prolaznosti ovog vremena; Jovana Živković”