МОЈ СОКОЛЕ СА КОСОВА ПОЉА – Сандра Сања Мајра Миладиновић

 

МОЈ СОКОЛЕ СА КОСОВА ПОЉА

Небо ме зове
Ноћи ме ишту
Срце ми грца
У самоћи
Без тебе
Све вредно је
Непоновљиво
Ни звезде свете
Немају моћи

Осуђена сам,
И болна жалим,
Што нема твога
Витешког лица
Нити очију …
Милог ти даха,
Одраза сенке
Док сутон хита

Дођи ми једном
Док још горим
И ври ми младост
Измеђ ребара
И радујмо се
Бар једној зори
Нек душа не зна
Да ли је јава!

Дођи ми …чекам
Те твоје руке
И звук оружја
Божура поља
Дала бих живот
Славила судбу
Да барем једном
постанем твоја!
Настави са читањем “МОЈ СОКОЛЕ СА КОСОВА ПОЉА – Сандра Сања Мајра Миладиновић”

Saša Milivojev – CORONA

Sasha Milivoyev
Sasha Milivoyev

Saša Milivojev

CORONA

.
A bloodthirsty old woman you see,
a cockroach from the Satan’s
“Crisis Committee”,
For long she pillaged,
children she snatched and slayed
their blood she drank and ate,
to rejuvenate.
She flayed their skin,
affixed in place on her own face,
Corona was her name,
The old hag was insane.
.
When her evil deeds were told,
the airplanes soared,
in aim to kill us all.
On Earth they made the poisons fall.
.
They had us all locked down,
with muzzles restrained,
padlocks and chains,
ankle bracelets for home detention,
false tests on prescription,
deceived and plundered,
blamed for infection,
medications proscribed,
fresh air they denied,
On our freedom they put boundaries,
halfwits, scoundrels.
.
And when they “eased up” on their “measures”,
the camps were full over the rim,
large – scale butchering,
looted livers and kidneys,
burning the living victims,
“to prevent the spread of infection”
evidence concealed for our own protection.
.
She had working hours,
sleeping before noon,
was contagious only in the afternoon.
.
Half the world she vaccinated,
with poisons injected,
what is going on,
you are going to see,
billions of dead bodies are yet to be!
.
Forget we must not,
Lest not forgive,
Let’s arrest and sentence them to death,
they should not be left to live!
.
.
Translated by Ljubica Yentl Tinska
.
.
Copyright © by Saša Milivojev, 2020 – 2022 – All Rights Reserved

Saša Milivojev – KORONA

Saša Milivojev
Saša Milivojev

Saša Milivojev

KORONA

.
Jedna krvoločna baba,
bubašvaba iz Sataninog
„Kriznog štaba”,
Korona se zvala,
dugo je harala.
Decu je otimala i klala,
krv im ispijala,
da bi se podmladila,
kožu im je drala,
sebi na lice lepila,
baba je odlepila.
.
Kad su njena zlodela otkrili,
avioni su poleteli,
ne bi li nas sve pobili.
po svetu su padali otrovi.
.
Sve su nas zatvorili,
brnjicama zabrnjičili,
katance i lance,
nanogice stavili,
lažne testove naredili,
prevarili i opljačkali,
za zarazu okrivili,
lekove zabranili,
pravo na vazduh uskratili.
Slobodu su nam oteli
idioti zlotvori.
.
A kad su „mere” „popustili”,
prepuni su bili logori,
masovno su kasapili,
bubrege i džigerice otimali,
žive žrtve spaljivali,
„zarazu da ne bi širili”,
a dokaze su skrivali.
.
Imala je radno vreme:
spavala je prepodne,
zarazna je bila samo poslepodne.
.
Pola sveta vakcinisala,
otrove ubrizgavala,
videćete šta se dešava,
biće milijarde leševa!
.
Ne zaboravimo,
ne opraštajmo,
hajde da ih pohapsimo
i na smrtnu kaznu osudimo!
.
© Saša Milivojev, 2020 – 2022. Strogo zabranjeno kopiranje prema Zakonu o autorskim pravima.

ЗАВИЧАЈ ЈЕ ЧУДО – Мирослав Мика Кркић


ЗАВИЧАЈ ЈЕ ЧУДО

Недајте људи
Пући ће ми груди
Кад из Свинова погледам
На поље Ловачко
Ноћу кад месец
Звездама окити
Небо Ћићевачко
Кад у долини Морава
Мирно спава
За све то увек
Места има
У мојим грудима.

Тад по врховима Јухора
Скаче моје срце лудо
И све то за то јер
Завичај је чудо.
Настави са читањем “ЗАВИЧАЈ ЈЕ ЧУДО – Мирослав Мика Кркић”

САЊАМ КОСОВО – Бранко Ћировић-Ћиро

 САЊАМ КОСОВО

Ој Косово у срцу те носим
Ти станујеш у мојим генима
Једва чекам да Слобода дође
Да се вратим старим корјенима

Да посјетим Пећ и Митровицу
Да загазим у Лаб и Ситницу
Да запалим претцима свијећу
Кад посјетим свету Грачаницу.

Једва чекам да престану буре
Да посјетим Призрен и Дечане
Да сузама залијем божуре
Да залјечим болном срцу ране
Кад се вратим свом Газместану.

Ал  још увјек плачне су ми очи
 Знам Слобода неће скоро доћи
Ој Косово ја те много волим
И сањам те скоро сваке ноћи.

Настави са читањем “САЊАМ КОСОВО – Бранко Ћировић-Ћиро”

КРЧМАРИЦА – Душан Комазец

Отац ми је говорио често,
„копај сине винограде, њиве…
Где си рођен, ту је твоје место,
гледај како други људи живе…”

Знам да јесам можда олењ био,
за мотику нисам им’о дара.
Грожђе берем, вино нисам пио,
па побегох с нешто мало пара.

Покајах се пре но што сам крен’о,
чујем оца, сав од муке стење.
Кубуру је за појас задено,
проблем он је за моје решење.

Хитам журно, одлазим далеко,
знам да нећу можда негде стићи.
Баш ме брига, не чека ме неко,
винограду више нећу прићи.

Кад ја тамо, а оно међутим
плитак поток, ал’ вода дубока.
Не знам којом стазом да се путим,
да побегнем од силних порока.

Двоуме ме мисли нагле, тешке,
пут без краја препречила Дрина,
па похрлих наоколо пешке.
Кад одједном, крчма и планина?

Крчма празна, јеца виолина,
плач безгласан чује се до неба.
Сам наточих чашу рујног вина.
Баш је добро, тако ми и треба.

Ал’ гле чуда, из липова лада
сва у белом као горска вила,
крчмарица, безобразно млада.
Да је боља, не би добра била.

Зуби бисер, усне као ружа,
када ходи к’о да коло вије.
Прекори ме, а осмех ми пружа:
Зар се тако црно вино пије?

Седам дана учила је мене
све о вину, посла сам га се лаћо.
Црни ризлинг опчини ми зене,
сваку грешку пољупцем сам плаћ’о.

Осмог дана, гром из ведра неба!
Стиже отац, „удари” ме ниско.
Пред њом викну, тако ми и треба,
„ о срамото, све си паре списк’о!”

Иако је баш прек био човек
без речи ме тад поведе журно,
ал’ његова неће бити довек’.
Прохујаће ово време бурно.

Неки људи ничег се не стиде,
решио је одмах да ме жени.
У манастир он више не иде,
јер је бога убио у мени.

Промених се, сад сам човек нови,
копам, режем… подрум виноточи.
Моја лађа мирним морем плови,
само, ноћу снивам „ њене” очи.

Време хуји, бабо ми умину,
тек сад видим, грешио сам много.
У вину сам спознао истину,
мало сутра без њега сам мог’о.

Одавно су прохујала хтења,
дани моји све су мање дужи.
Код мене се баш ништа не мења,
вино пијем, ал’ она не служи.

НА БЕОГРАДСКОМ САЈМУ КЊИГА – Андреја Ђ. Врањеш


НА БЕОГРАДСКОМ САЈМУ КЊИГА


Догађаји и ми у њима. Шта ће донети  године у наступању, шта очекивати од  дана у мозаику многобројних које називамо животом, ми  не знамо.  Октобар те
1970.  године био је  прохладан, дан  кишан, монотон каквог  јесен донесе у домове па и у покрете људи. Био сам ђак првак, отац ме повео на сајам књига у Београд.  Мој први сусрет са гужвом која ме подсетила на пијацу на коју ме мајка водила сањивог,  само ова пијаца није намењена за куповину воћа, поврћа, млека и млечних производа, него је позорница књиге, коју сам   доживео као стециште  скупљеног знања, место кретања великог броја уметника. Отац ће ми  купити  двадесетак сликовница које ћу доцније радостан прелиставати и упијати   прочитано. У  амбијенту, мимоилажења и сусретања са очевим пријатељима из истог фаха, у трену једном налетесмо на Мирослава Караулца очевог школског друга из бањалучке Реалне гимназије.  Сусрет срдчан препун емоција, тада нисам  могао знати ко је Мирослав Караулац.


Сећам се да смо отишли у инпровизовану просторију, да смо се задржали  више од  сата, слушали смо богато предавање о Иви  Андрићу,  излагао га је поменути господин. Касније ће Караулац  као познавалац живота и  опуса Андрићевог написати на ову тему неколико књига, међу њимаи познато дело ,, РАНИ АНДРИЋ“.   Мени ће после десетак година бити јасно шта сам слушао. А шта  се тада залепило за моје уво, био  је кратак  осврт на Андрићево здравље, односно оболевање  док је био веома млад,  због тог аспекта сам се одлучио за ово писаније.  Елем предходних дана пре необичног  предавања, како то случај  намести, кад нешто хоће да се догоди, у рукама ми се нашао Политикин забавник у којем сам прочитао опширан  чланак о туберкулози. Упознао сам се са детаљима болести,  да је била смтртоносна болест, да се масовно умирало од ње и да је Флеминг знатно касније од  њеног појављивања открио спасоносни лек   пеницилин. Завршило се предавање отац је причао са  Караулцем.  Не знајући ни данас зашто сам то учинио, шта је био разлог, прекинуо сам разговор и упитао обојицу: ,,Како је Андрић успео да победи туберкулозу кад је Флеминг открио пеницилин знатно касније?“

 Обојица су остали затечени. Мирослав ме благо погледао  и  упитао : ,, Како знам ко је Флеминг, шта је пеницилин и када је откривен“? Пре неколико дана читао сам у Политикином забавнику о овој болести рекао сам значајно озбиљан. Сагео се, помиловао ме по коси и купио ми  на растанку сликовницу Мачак у ЧИЗМАМА. Оцу је рекао, да је данима  размишљао како је Андрић преживео туберкулозу у тешким условима живота.  Нико му на тему Андрићевог  оболевања, није поставио слично питање. Остало је као чуђење. Касније сам  сазрео закључио зашто ми је купио сликовницу са овим насловом? Вероватно је код њега постојала жеља да у животу грабим према успеху корацима од седам миља. На жалост наслов или није био инспиративан, или су јаче биле људске подвале. У приватној библиотеци брижљиво чувам  дело РАНИ АНДРИЋ СА ПОСВЕТОМ, коју је отац добио. Датум није написан.

NEGDE NA BALKANU – Jasmina Dimitrijević

NEGDE NA BALKANU

Nešto da vam kažem sad sam poželela,
o malenoj zemlji negde na Balkanu;
dizala je gnezdo uvek  iz pepela,
iz svake je bitke iznosila ranu.

Pa se često pitam šta drugima smeta,
dal` lepote njene što druge nemaju;
ili kad` prolećem  božur nam procveta,
ili miris ruže u mom rodnom kraju?

Mnogo  puta ona digla se i pala,
Još jača iz svakog poraza izašla;
ali, uvek svima gostoprimstvo dala,

svaka duša u njoj utočište našla.
Gnezda svoja sviju na mestima svetim,
eh što nisam ptica ,pa da svetom letim.

Eh što nisam ptica  pa da svetom  letim,
da preletim  njene livade i njive;
da se sa zvonika starog zvona setim ,
U sećanju mome još svetinje žive.

Pevala bih odu prijatelji moji,
za njene junake kosovskih  vremena,
u njoj viš` ne živi onaj ko se boji,
nit` ćija su pleća od stra`  povijena.

Gde junaštvo raste,ja se pitam često
Morava junake ko majka dojila;
darivala Srcem i sve Višnji presto,

Srpska je vučica  junake hranila.
Da uzdignu srpstvo uvek iz pepela,
gukala bih jako i što ne bih smela.

Gukala bih jako i što ne bih smela ,
gukanje će moje svi dobro da znaju;
u srcu sam svome odveć poželela  ,
mlada da se vratim svome  rodnom kraju.

Otišla sam davno, pa se i sad  krajem,
lepo je i ovde, al` nije ko tamo;
ne sijaju zvezde sa velikim sjajem,
u tuđini duša tužna kopni samo

Zašto sam otišla mnogi me pitaju,
kad za rodnim krajem jeca  srce moje;
neću ništa reći jer i sami znaju,

da se u tuđini i minuti broje.
Na krilima mašte sad ću da poletim,
dušmani nek čuju čega god se setim.

Dušmani nek`  čuju čega god se setim,
nek` se uče malo na našem primeru;
ne pišem vam ovo,sad da nekom pretim,
samo savet dajem da čuvaju veru.

Možda velik vernik nikad nisam bila,
ali našom verom svuda se ponosim;
ne trebaju meni kadifa ni svila,
samo našu krvcu u venama nosim.

Ne stidim se brate ja porekla svoga,
sa srcem velikim zovem se srpkinjom ;
odreći se neću nikad svoga Boga

moliću se zdušno pred svakom svetinjom.
Čestitom  čoveku krv bih svoju dala,
evo dragi rode jedna zemlja mala.

Evo dragi rode jedna žemlja mala,
al` izreka jedna uvek nas podsjeća;
Školjka nam je vredan biser mali dala,
ruža   j`  uvek bila kraljica svih cvjeća.

Mnoge hrabre majke ovde poniknule,
goloruke one na cevi skakale;
Ni od metka nikad nisu ustuknule,
za čast i slobodu mnoge od njih pale.

Evo dragi rode jedna zemlja mala,
koja više nikad pokleknuti neće.
Napaćena mnogo od ljudskijeh  zala

pelin dugo cveto, sad miriše cveće.
Prohujala su njoj proleća i leta,
na kršnom Balkanu ponosita cveta.

Na kršnom balkanu ponosita cveta,
sve što je najbolje ova zemlja ima;
ne smetaju njojzi ni vreline leta,
ni  snežne oluje  što ih nosi zima.

Na severu njenom ravnica se širi,
dal` . je slađe grožđe, il` su bolja vina;
kroz monaška vrata istorija viri,
bremenita,rodna, njena je širina.

A dole na jugu njene su planine
u šumama svojim ratnike skrivale;
gde su  mnoge vredne davne iskopine,

istorijsku prošlost njenu sačuvale.
Utroba je njena gorko isplakala,
al`  i ako mala junake nam dala.

© Jasmina Dimitrijević Kruševac

Kategorija: Odrasli pesnici