Невена Терзић – ОПРОСТИ ВИДОВДАНУ


ОПРОСТИ ВИДОВДАНУ

Икону пребришем крвљу
Оца мога
И реч прекинута
Рани земљу.

Згрчена прећутаница
Носила је
Косовоско поље
И бол
Разливене душе;

Он моли и прети
Судбини и човеку
И још се само нада
Богу:
Да у свакој Сузи
Да у сваком грчу
Да у сваком трзају
Зна:
Отац је ту.

Отац ко отац-
Непробојан;
Снажан за Оно одвећ слабо-
Слаб за Оно одвећ јако;

Отац ко отац…
Прећутаница
У сулудој игри
Нерава
И гена:

Видовдан
Моли
Без речи
Само сузом
Моли,
И мишљу
Клечи.

Проклети отац
Шета речју
И гази
Земљу везану крвљу;

И Куне И моли И слутии
И греши
И на смрт се смеши;
Док Косово
Ћути
И у опомени
Грца
Страхотом:
-Овде савладао си
Бој са животом,
Оче
И суза твоја
Од стакла
Јача
Је од хиљаду речи.
Настави са читањем “Невена Терзић – ОПРОСТИ ВИДОВДАНУ”

ХВАЛА ПРЕЦИ! – Бранка Благојевић


ХВАЛА ПРЕЦИ!

Крв из ране незарасле тече
са извора мук-вјечности бројке,
хиљаду триста осамдесет девете,
Видовданске незаборав-бољке.

Крвав пир бјеше давног вијека,
а крв друмом и даље путује,
пут рањених дамара тугује,
жал и бол кроз срце човјека.

Јуна двадесет и осмог, сјенка
разлила се по Косову пољу,
жива рана засипана сољу
и јаука несмирива јека.

Вриједило је, хор душа рече,
док је свијета и вијека,
знамо да нам у венама тече,
хиљаду триста осамдесет девета. Настави са читањем “ХВАЛА ПРЕЦИ! – Бранка Благојевић”

Набој видовдански прашти и у дечјој машти – Снежана Марко-Мусинов

 


Набој видовдански прашти и у дечјој машти

 
Векови прођоше, уз тугу, бол, благослов…
Иверје традиције нашироко грандиозно расуше
Достојанством омеђеним историјским сећањима 
О вихорним варничним ратним збивањима
Видовданским, јунским, помен погинулима,
Да их памти постојана православна српска глава
А да још није сасвим симболима опстанка стасала за
Нивелацију истине, пре но Газиместанска сен мине.
Настави са читањем “Набој видовдански прашти и у дечјој машти – Снежана Марко-Мусинов”

СРБИЈО МОЈА – Дејан Петровић Кенац

 

СРБИЈО МОЈА

Сузе си своје вешто крила
Патњу која те дуго прати,
Слободу своју крвљу натопила
Стазама правде храбро корачала.

Сабљама ти секли ластаре младе
У окове ти гране стављаше моћни,
Пуцаше у тебе они што те мрзе
Отимаше, делише те људи злобни.

Кроз тебе сви су постали своји
Сви имаше више право на то,
Само су теби нокте кидали
Док си бранила међу и дом.

Моћници ти исчупаше срце из груди
Да те усмрте, да не постојиш,
Ал’ оста од Бога вена у спони
Ти данас живиш, поносна стојиш .

Многи пре ових желеше исто
Да те понизе, вазалном створе,
Од Бога поруку схватили нису
Сви су се распали док ти постојиш.

Зато бујај, цветај и расти
Вољена земљо, мајко и сестро
Нек ниче из семена у теби младост
Да ти донесе срећу и радост.

Ти само буди јака и храбра
Заливај корен нек живот буја
Не могу сотоне теби ништа
Док носиш у грудима веру, крст и Христа.
Настави са читањем “СРБИЈО МОЈА – Дејан Петровић Кенац”