ВИДОВДАНСКИ САН

ВИДОВДАНСКИ САН

Баш синоћ сам, ружан сан уснио,
и зло страшно у њему видио,
а страх кад ме из сна пробудио,
зној ми бјеше сво чело облио!

Виђех мрачне раке од гробова,
силна јата црних гавранова,
а по земљи измиљеле змије,
да се ниђе крочити не смије!

А крвава троглава аждаја,
људско месо с костију одваја,
огањ бљује и све редом пржи,
док на челу, знак сотоне држи,
пламен суче и сву земљу лиже,
дим се густи до небеса диже,
а ријеке мутне и крваве,
трупла људска носаху без главе!
На Косову, ђе `но божур цвјета,
ђе би` давно и битка проклета,
и ђе земља метохијска света,
све бијело бјеше од костију,
ту, највећу видио сам змију!

Сан ми овај, на несрећу слути,
да ће много људи изгинути?!

Видов дане, Бог те не убио,
што си јада, много нам` донио,
од косовског боја па до сада,
наш је народ на те` често страда`!

Од искона и древних времена,
Световид је божанство Словена,
и Он Бог је свих српских племена,
што на душе мученика гледа,
да их царству небескоме преда!

Ал` Бог каже, да су снови лажа,
па, истина, од сна ми је дража!
Те, кад свјетлост са истока грану,
понадах се новом Видовдану,
да ће јутрос, са Сунцем да бане,
и све српске зацијели ране,
да нам зора у слободи сване,
да сви људи глупости се ману,
да мир једном донесе Балкану,
и ратови за вазда престану?!

Но се бојим, зла које нас стеже,
и у ланце хоће да нас веже,
па то мени на рат нови слути,
док се молим, разум ми се мути,
Бог ће ваљда молитву ми чути,
те се неће поново гинути?!

Свети Виде божанство највеће,
дај нам` сада, слогу и умјеће,
и мом` роду подај више среће,
да по земљи слободно се креће,
отаџбину своју да одбрани,
од зла сваког`, але и немани!

Гавран, змија и вода црвена,
ипак, слуте на лоша времена!
Па, све Србе позивам на слогу,
само сложни одбранит` се могу,
од свих јада и тешких бремена,
е друге нам`, браћо моја нема!

Мој витешки и дични народе,
браниоче правде и слободе,
нек` вас мисли ка истини воде,
а најбољи владари предводе!

Српски роде, ви сте Богу мили,
кад сте сложни и за борбу чили,
свакој ћете одољети сили,
и здраво ми за довијек` били!

Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Сан је лажа, а Бог је истина!“
Народна изрека

У Новом Саду, на Видовдан, 2021. Љета Господњег

КОСМЕТУ МОЈ – Милан М. Тривунчић


КОСМЕТУ МОЈ

Опет о Космету светоме пишем,
О души нашега страдалног рода.
Код свакога стиха сузе обришем,
Теку без престанка ко Ибар вода.

Опет Грачанице звона  звона,
Буде нас поспале, грешне, слијепе.
А Високи Дечани сузе роне
Да нас са њима лијече, кријепе.

И свети кнез Косметом ходи,
Са њиме његова небеска свита.
Дал’ Србкиња сина јунака роди,
Да брани Космет, све нас он пита.

О каквој то Србија сањари срећи,
Ка западу трулом плови јој брод.
Призрену Душанов, о пуста Пећи,
Срби су несретан, изгубљен род.

Душману своме љубите руке,
Душе погане, пуне нечиста.
Господ на крсту још трпи муке,
Чека са истока да звјезда заблиста.

Косовски завјет полако блиједи,
Са њиме нестаје и српски род.
Молитва Господу само то вриједи,
Помоћи ће Господ и небески свод!
Настави са читањем “КОСМЕТУ МОЈ – Милан М. Тривунчић”

УКЛЕТО КОСОВО – Даница Димитријевић Петровић


УКЛЕТО КОСОВО


Модрим рукама разгрће облаке
На крвавом Косову тражи свога сина.
Усахла и нема , изнемогла мајка
Проклета и клета мајчина судбина.

Прати мајка крике у црнилу клете
Што разносе боли које небо буди.
Чедо моје мило , дошла ти је мајка,
Нећу дати звери да теби науди.

Крваве су , стара , сад кошуље моје,
Небеска је војска закрилила мене.
Не смеш мила мати кукавна да будеш
Чувај кућу нашу , наше успомене.

Проклети су пути кораком кад крену,
Проклета те аспида прогута и узе.
Душа вришти , јеца , остарелој мајци
Са лица јој клизе непресушне сузе.

Храбро срце твоје ишчупасе звери ,
Што јуначки стаде на грудобран груде.
Сада наша куча остала је празна ,
Проклетство је црна врага усуде.

Кога мајка јадна сад` да оплакује ?
Сахранила сине ја сам твога оца.
И њега убише крволочне звери
У гнусном страдању од крвава коца.

Ја те чедо тражим у смртном беспућу.
Сломљено ми срце неће издржати
Непреболну тугу за јединца сина
Па ће теби мајка своје срце дати.

А пути су мајке трни непребола
Да на небу гледа најдраже јој лице.
У пустоме мраку несрећна тамнина
Препукло је срце убоге старице.

На себе сам клета ја подигла руку
Дал` ћу да те нађем у црном беспућу,
Не дам да те вежу у окове тешке ,
Хоче тебе мајка у божанску кућу.

Не издржа срце у старице мајке ,
Грешну себе она око врата веже.
У празној кући конопац још виси,
Угасло огњиште више се не жеже.
Настави са читањем “УКЛЕТО КОСОВО – Даница Димитријевић Петровић”

НАИТИЈЕ ПАМЋЕЊА – Мирослав Стојадиновић


НАИТИЈЕ ПАМЋЕЊА

Наитија наде поново навиру
Да утаба следе нашег постојања
Сервијскоме роду поново извиру
Од пређашњих наших света завештања.

Обзорја су наша луче нам потоњих
Обзорују груду, јер грунт нам је свети
Овде ми смо сами а много је њиних
Безделник нам хоће житије отети.

Неће нама дати едемског босиља
Но крваву земљу, крваве божуре
И трнови венац, не венац од смиља.

Отимаће нама док крвца навире
Истерајмо звери са нашег брлога
Аспиду крваву скинимо са Бога

Аспиду крваву скинимо са Бога
Појци са авмонапсалма ће воспети
Благовон тамјана да сатире злога
Црном волном смрти нико да нам прети.

Глубок горест откинуте душе
Крвави се следи злохотника вуку
А крваве руке све би да угуше
Смрћу узвраћају за пружену руку.

Злобитељи мирних и здешних аспида
Зобљу ко гаврани очи наше живе
И светиње свете док се срце кида.

У окове кују и синдзире сиве
А конат животи наши на увиру.
Источник је свети луча на извиру.

Источник је свети луча на извиру.
Пресловити оци као мена стоје
Приклад ко промисал у срцу навиру
Обастати треба јер бранимо своје

Нетлен божур свети, вековно знамење
Свидетељство наших памтивечним миром
Опстајаше чврсто ко кремен камење
Божури цветаће светом земљом широм.

Пределом нам клети откидају душе
Похарчити метох рођене нам груде
Гортан заомчити па да нас угуше.

Целителан пешкеш што нам худи нуде
Понирљиви самар образ ластивога
Теготу носити погребења свога

Теготу носити погребења свога
Парасити ми не смемо сада
Колми пута, умирање и неслога
Злополучје горест а спасење нада.

Злополучни ишту наше истребљење
У урвину смрти наше виде душе
Сласт и редут груде, смртно погребење
Маће смрти хоће будуште да гуше.

Нећемо им дати да се смрћу сладе
Сматрати не смемо зверонамернијих
Потоњи нас наши светим миром каде.

Муштулук крвави и скудост је страних
Узимали пуно, мало су нам дали
Ини су нам многи гортан угибали.

Ини су нам многи гортан угибали
Чувствителан странац шејтан једовити
Шчастије нам нису по рођењу дали
Но образ потоњих треба одбранити.

Чирак нам је траг што собом носимо
А чест умирање за светога рода
Человекољубно ми се приносимо
А они нам мачем кидају порода.

Пружену би руку ини да посеку
И крваву рану срцу да отворе
А њихове душе, без душе патворе.

Худом хоћеш бити, па зашто злотворе
Худости је храна нама вековима
Једовити језик медоточан њима

Настави са читањем “НАИТИЈЕ ПАМЋЕЊА – Мирослав Стојадиновић”

Неки касни сати – Драгојло Јовић

НЕКИ КАСНИ САТИ

У касне сате док се мисли роје
Пригушена лампа а ватра се жари,
Разум срце пита од које је  боје
То око сетно што ми немир пали.

Увек ми по ноћи душа искру тражи
Младости срећу која душу блажи
Ни године многе не бришу лепоту
Мени милог гласа што шири доброту.

Тад су очи моје широм отворене
Чекајућ да виде њено лице мило
Да гледам  је опет као давне зиме
Кад њено је срце само топло било.

Дочекујем зоре уз петлова пој
И миришем јастук на коме је снила
Моје жеље сад су ко у птића крила
Да је опет ноћас ту крај мене била.

И тако ми дани ко’ авети тешки
Само ноћу живим у сновима жеља
Кад се разум савија ка сети
Па је будан чекам да од некуд слети.

Да ко’ вила горска бар још једном каже
Волела сам једном и никада више
Не чекај, не пиши, сећање те лаже
Низ уморно лице нема суза више.

Настави са читањем “Неки касни сати – Драгојло Јовић”

ВЕЛЕМАЈСТОР У ШАКУ – Живојин Манојловић

ВЕЛЕМАЈСТОР У ШАКУ

Решила Радојка да тури тетоважу
То е сад у моде
У село сви кажу

Моли кука
Не мо Радојка
Да резилиш
Твоега Станојка.

Ућута се она неко време
Помисли, ух смако то бреме
Око тетоважне теме.

Мину  неки дан
Чујем Радојка певуши
Начуљим уши
Да вим шта ју е на души

А она шапута:
У раздељак ме љубиш…
И тако по сто пута.

Шта те стревило Радојка
Кад она вели види одзади
И лечка смуљи на ластиш аљину
Зину, пуче на вилице зглоб
Дал да свиснем од чемер ил милину

Там гор над раздељак
Шајкача и мое име под њу.
Мало мрдну с ноге на ногу
А шајкача ки да игра коло на ово… голо.

Шајкачу помилова са шаку
Нећу даље, млого лепа тема
Ћу прећутим о тем и тиме
Да не распричате свема.

Станојко…

Настави са читањем “ВЕЛЕМАЈСТОР У ШАКУ – Живојин Манојловић”