Од искона из дубине свемира, са вером и надом
очију сазвежђа, да их откријем чекају на ме.
Именом твојим да их назовем заклео се. Месецу младом
траг стопа у окамењеном срцу остављам у аманет.
Хоће ли перо пронаћи риму да опише ово знамење?
О теби туго, песме су моје, друго име за старење.
Проклетство горчине ћутања прати ме као коб
кроз живот претворен у сто година самоће
Из мора Тишине пропињу се таласи гордости
загрљени обалама поклекле риме. А ја одбегли роб,
у паклу љубави, небу се молим да ми опрости
што кушах са усана твојих забрањено воће.
Куца ли то прошлост на моје прозоре сузама кише
када потеку белином хартије уздрхтале сенке осећања?
Са душе, тајно, скупићу мрвице снаге да волим за обоје.
О овом болу, једина моја, неће имати ко да пише.
О чежњи из зачараног круга бурме са нашег венчања,
тим венцем увеле среће, још китим наручје твоје.
Сто година самоће
(Прочитано: 26 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 580.496 пута)