БОЛОВА ГРОБЉЕ – Андреја Ђ. Врањеш



БОЛОВА ГРОБЉЕ

Кад би се у глави,
сви болови до смрти потукли,
не би их више било,
не би ни болела глава.

Али како после,
здрав и бити,
болова гробље,
у рођеној глави крити.
Настави са читањем “БОЛОВА ГРОБЉЕ – Андреја Ђ. Врањеш”

IN MEMORIAM

Dragi moj
pišem ti pismo samo da znaš
kako te čekam
mada je prošlo više od šesto dana
Sećaš se
prvi put si me pozvao očima
da uđem u njih
pa zagrlio trepavicama
Osetila sam
pogled ti ima moć dragog kamena
boju ruža
sugurnost Plavog anđela
Od tada
nismo se rastajali več pričali
zenicama
koje su često pevale suzama.
Dragi moj
dok pišem ovo poslednje pismo
kraj mene raste
biljka sa tvojim krvnim sokovima
Dok se ne vratiš
negovaću je tvojim osmesima
i tvojim očima
ako se ne vratiš znaću da si u njima

Rezultati konkursa „KAPIJA MOJSKINJSKOG NEBA“ u Makrešanu

Medjunarodni pesnički konkurs „KAPIJA MOJSKINJSKOG NEBA“ U Makresanu kod Krusevca je zavrsen. Na konkursu se prijavilo 88 pesnikinja i pesnika iz osam zemalja čije se pesme objavljuju u Zborniku koji je u pripremi.

Bodovanjem stručnog žirija u sastavu:

  • Nermina Adžović Mustagrudić iz Podgorice,
  • Tijana Rapaić iz Novog Sada,
  • Milorad Kostić iz Sarajeva i
  • Ljubodrag Obradović iz Kruševca.

Objavljujemo rezultate slavodobitnika:

U kategoriji na zadatu temu: ZA SABORNIK

1. Gordana Pavlovic iz Beograda „Mojsinjska sveta gora“………………………….24 poena
2. Dragojla Divjak Topalovic iz Stare Pazove „Kapija mojsinjskog neba“……22 poena
3. Ljiljana Tamburic iz Kruševca „Magija mojsinjskih suma“……………………20 poena

Настави са читањем “Rezultati konkursa „KAPIJA MOJSKINJSKOG NEBA“ u Makrešanu”

MAGIJA MOJSINJSKIH ŠUMA – Ljiljana Tamburić

MAGIJA MOJSINJSKIH ŠUMA

Zatekoh se u grimiznoj šumi, zagrljenoj Moravama dvema,
-K’o izletnik ili ko isposnik? U meni se stvorila dilema…
Mahovinu gazim bosih nogu, prsti mi se igraju sa žirom,
slavuji se bore sa tišinom, ja koračam s’ nekim čudnim mirom.

Tad’ devojku sretoh kako peva, molitvenu pesmu nepoznatu:
-Ja sam vila iz davnih vremena…-
Skromni krst joj na tananom vratu…
-Hvala Bogu da vidim čoveka, kako gazi travu Svetog gaja,
sve zaraste u trnje i granje, nema više nekadašnjeg raja.

Beše ovde nebeske lepote, od crkava, mnogih manastira…
Orilo se od brujanja zvona i pojanja svetih kaluđera.-
Niz obraze krenuše joj suze, predade mi iz jeleka svitak,
reče- Čitaj, sve ćeš razumeti, to je srpski, kao rosa pitak.-

Ja se trgoh, pa otvorih svitak, a na njemu istorija piše:
Manastiri, crkve, svetilišta u Mojsinjskim šumama se kriše.
Sveti Roman poče da ih gradi al’ pomože i Car Lazar dosta,
od Đunisa do grada Stalaća, Sveta gora srpska tada posta.

Vila nesta a ja krenem šumom, voštanice vidim kako gore
na kamenu s’ isklesanim krstom u deliću od hrastove kore.
-Da li gore Ili mi se čini? Onda, čujem poje se psaltiri…
Svuda zdenci lekovite vode da se sedne, duša da se smiri.

Sa istoka Sveti Roman šapće, molitvom nas u obnovu zove…
Sveta gora srpska tiho plače:
-Okitite mojsinjske bregove.
Sad Stevanac, Stalać i Braljina zaboravu ne daju da vlada,
dok na Vrata Srbije kroz klanac, prah vremena neminovno pada.-

Sa Poslona topli vetar duva, dve Morave u treću se liju,
Tromoravlje svetu vodu nosi, hrišćanima k’o veru da piju.
Zatekoh se u grimiznoj šumi, sav zanesen čudesnom magijom…
Kad otvorih oči, videh sebe,
u crkvi sam, slušam liturgiju.

Ljiljana Tamburić

Tamnica

Konje prežu, sve u belo kreče,
u tamnicu cveće mi donose,
hoće dušu da mi raščereče,
blaga daju boli mi nanose.

Nude meni tri tovara zlata,
podlost tiho sad uzima meru,
da ja izdam svog rođenog brata,
dukatima obraz da mi peru.

Nude meni devu iz harema,
svete kule sa Bosfora grada,
da ne vidim da se zulum sprema,
da ne vidim kako brat mi strada.

Bež’te hulje ja ne želim zlata
ni svoj obraz ja neću da blatom,
zar da izdam svog voljenog brata,
kome jadan posle da se vratim.

Mrsko pljujem na glave vam lude,
za spas duša Bogu palim sveće,
zar ne znate za čestite ljude,
koji brata nikad izdat’ neće.

autor
Jovica N. Đorđević

ПРОЛАЗНОСТ- Душан Комазец

Сада нас немили ветар мије,
а бесмо талас, безмерна плима,
која пред собом препреке слама,
охолост силних, зле империје.

Сада смо мали, скрива нас тама,
ал’ док смо овде нека нас има.
Нек’ на нас занос небесни крене
због чежње неме, располућене,
када бездушни „продавци” магле
галопом силним, без зрна душе,
трагове наше умилне,кајне
затиру прахом тишине нагле.
Снове најлепше заувек руше.

Иако јуче је испијена
чемера горког пуна је чаша.
Ми путем сами, без кочијаша
хрлимо к’ мору бездушних сена
и гротлу немог увира туге.

О ноћи мамне,звездане, дуге!
О ноћи блудне и узалудне!
Зашто нам престаде најлепши руј?

Ми, чије ноћи бејаху бешње.
Ми, који који некад најлепше трешње.
Зашто нас однесе ветрова хуј?
Ми што некада најлепше сне.
Ми никад више, никада, не.

Crne venčanice

Međ’  slavuj’ ma gavran gromko gače,

promeniše životnu nam priču,

tužne svate vode narikače,

sad mladencima tužno nariču.

 

U šumarku zec ubija vuka,

sveti biser sada nama kradu,

i nikome nije više muka,

što dušmani ukradoše nadu.

 

 

Srcem svojim odupri se maču,

proplakaše ikone nam svete,

jer vernike meću na lomaču,

mesto krsta dele bajonete.

 

Sad devojke crni veo nose,

u utrobi usahlo im zrno,

kada momci dođu da ih prose,

venčanice farbaju u crno.

PESNIK JE SAMO RUKA ŠTO PIŠE – Ljiljana Tamburić

Pesnik je samo ruka što piše

Neće u stih nečiji život
što je proleteo
iznad krovova…
Što se prespavao,
prolenčario
vukući se lenjo između stolova…

Neće u stih život bez svrhe,
lepote zemne
što ne zna da spozna…
Kunući puteve,
ljubav
i sebe
Ne zaželevši novo da dozna…

U stih se uliva život sa smislom,
rastrgan ko mreža
na hiljadu strana…
Izmaštan,
prosanjan,
neshvaćen često…
Život sa hiljadu vrlina i mana…

U stih se plete jutro i veče
utkano u čipku
sunčevog trajanja…
Bez srdžbe,
bahatosti,
pogrešnih reči
i zbog njih licemernog kajanja…

U stih se utapa čovek
sa dušom
kameleona
i pravednika…
Sa srcem lava,
telom monaha
I umom
Isusovog sledbenika…

Beli je papir tek svemir crni
Sve dok na njega
Reči ne kapnu…
Pa se rasture ko svici
nebeski,
Rimama potpale
zvezdanu baklju…

Kada tu svetlost pesma pronađe
pesnik je samo ruka što piše
U stih kad utka samoga sebe
Zemni mu život ne treba više!

Ljiljana Tamburić

PRIGRLIĆE NAS PROZIRNE MAGLE – Ljiljana Tamburić

Prigrliće nas prozirne magle
(Hoćemo li na put ljubavi)
(Pozajmljen stih J.Đ.)

Hoćemo li na put ljubavi, tamo gde nebo pupi i cveta
Ispred nas nepregledni putevi, odavde do kraja sveta
Prigrliće nas prozirne magle, obući će nam gola tela
Trave meke u polju polegle, čeka nas priroda cela…

Tvoje se telo toplo i medno, vije pod mojom rukom
Držim uz sebe sve što je vredno, što sam osvojio s mukom
Vodim te tamo gde ti obećah, na jedno lepo mesto
Gde samo ljubav od boli je veća gde nisam bio često.

Lepotom čistom da me oživiš, sunčevu svetlost zaseniš
Licem anđela svemir zadiviš, rane od juče zaceliš
Da svojim krilima ptice vesele odnesu nas do raja
Da i ja vidim nebeske anđele pre nego spoznam bol kraja.

Hoćemo li na put ljubavi, na put ka novom svetu
Da naklonost me tvoja izbavi, da shvatim života poentu.
Dosta je mene život gazio i rušio mi snove
Al’ još me nije potpuno porazio, idemo gde lepše su zore.