ЗЕНИЦА ОКА ТВОГ
Кад ми ружни дани дођу,
Па у мрачне мисли тонем,
Невиђену жељу имам,
У очи ти да потонем.
Да у њима нађем мира,
Па зароним у дубине,
И још једном, ој младости,
С тобом летим у висине.
Баш ко некад кад смо знали,
Да је живот тек пред нама,
И зенице очију нам,
Љубав зраче до бескраја.
Сад ми опет очи гледаш,
Ал’ у њима жар се гаси,
Од све снаге и пламена,
Још их само боја краси.
А ја желим да још можеш,
Стару ватру да запалиш,
Па очи нам кад се сретну,
Сагорело да повратиш.
Хајд још једном зенице ти,
Кроз очи ми сјај пошаљи,
Нек ми душа опет блиста,
Ко таласи пенушави.
© Драгојло Јовић