Зеница ока твог

 

ЗЕНИЦА ОКА ТВОГ

Кад ми ружни дани дођу,
Па у мрачне мисли тонем,
Невиђену жељу имам,
У очи ти да потонем.

Да у њима нађем мира,
Па зароним у дубине,
И још једном, ој младости,
С тобом летим у висине.

Баш ко некад кад смо знали,
Да је живот тек пред нама,
И зенице очију нам,
Љубав зраче до бескраја.

Сад ми опет очи гледаш,
Ал’ у њима жар се гаси,
Од све снаге и пламена,
Још их само боја краси.

А ја желим да још можеш,
Стару ватру да запалиш,
Па очи нам кад се сретну,
Сагорело да повратиш.

Хајд још једном зенице ти,
Кроз очи ми сјај пошаљи,
Нек ми душа опет блиста,
Ко таласи пенушави.

© Драгојло Јовић

NA KUĆNOM PRAGU – M. Popović

 

sjedim na pragu
u cjelonoćnoj slici
i cjelodnevnom biću
kućē na selu
da pod zagonetkom nebeskom
osluškujem put
kojim su protekli svi koraci
onih koji su dolazili
i donosili nade
i onih koji su odlazili
i odnosili želje
Настави са читањем “NA KUĆNOM PRAGU – M. Popović”