OTREŽNJENJE – Ljiljana Tamburić

OTREŽNJENJE

Krajputaš mi šapuće iz sene, dok odmaram na starome drumu:
-Ne naslanjaj leđa ti na mene, okreni se, pogledaj u šumu!
Okolo su sve kamene knjige, na kojima istorija piše,
mahovinu skloni da se vide, epitafi koje peru kiše…-

Postiđeno okolo pogledah, u žbunje je zaraslo kamenje,
Sklonih lišće, po kori zagrebah, pojavi se stoletno znamenje…
Čitam slova u kamenu što su, uklesana drhtavim rukama…
Otac suze za sinom tu prosu, što izgubi život u mukama…

Pa razabrah reči na spomenu: – Hej, putniče zastani za časak…-
Zbog poruke ove bezvremene, ispustih iz usta tužni dašak…
-Moja duša još se ovde vije, dok mi kosti leže po Balkanu,
moje telo, možda ovde nije, izgubih ga u ratnom orkanu…

Pod zastavom sa dva silna orla, branio sam s braćom otadžbinu,
pod nama se razlamala gora, odbijasmo hrabro vojsku silnu.
Pored mene Milunka sa bombom, heroina kakvu svet ne pamti,
čitaj, srcem, raskrsti sa sobom,
ono vreme ne možeš da vratiš…-

Epitaf se ispred mene magli, nema ničeg, od ovog, da piše…
Otrezni me jedan pokret nagli, kroz glavu mi prođe mnogo više:
Sila, neka, sve te slike stvori, Dragutina i druge vojnike,
bojno polje pred mene otvori, smrt osetih usred bolne cike…

K’o da stajah sa sabljom i kamom, pored svoga Vojvode Mišića.
Bejah ponos onda sebi samom
i divih se zanosu svog bića.
Osećanje jako me preplavi,neki čudni prkos me obuze,
rodoljublje u meni se javi, sve strahove pređašnje oduze.

Zemlja moja, postade mi sveta, osetih se da sam mnogo jači…
Do sad gledah očima deteta, osvestiše pogled krajputaši.
Oj, Srbijo, kapijo Evrope, sto ratova iza tebe ima,
ljubim tvojim ratnicima stope, dok u meni krv njihova tinja.

Osećanje ovo sad me vodi, dok u meni vlada otrežnjenje,
rodoljubljem srce mi zasadi, krajputaš, što gleda me iz sene!

Ljiljana Tamburić

Повратак

Над градом месечина тиња, а црквени звоник – чирак
Трпезом ноћи звезде се просуле као златне мрвице.
Сенку ти нежну пусте улице испратиле на починак
Сузе су росом кануле на твоје усне, ружи на латице.

Бродоломник и утопљеник после љубави к`о после потопа
Барку, ја – древни Ноје, градио сам за снове од нада.
Дуж твојих обала палио свице да те се моје тело докопа
сав мој свет да би могла да будеш, и једини путник и посада.

Када у око небесно закорачим као у собу за праштање,
све маске падну и нестану сенке што скриваше нам лица
Уплетен сам у свилу косе као марионета у пауково ткање,
а у грудима ми се као у гробу настанила кривица

Где ноћас спава љубав? Коме је сан исповедаоница?
Без речи утехе, претворио сам из грла пој у врисак
Из напуштеног гнезда молитве лете у јатима снохватица
на згаришту љубави сам сам у диму окамењени ожиљак

ЦРНО ИЛИ ЦРВЕНО – Љубодраг Обрадовић

ЦРНО ИЛИ ЦРВЕНО

                                                                                                          Јовану Дашићу

Ново је доба,
све се тако брзо мења!
Зашто и ти пoлeтео не би?
Тај рулет, црно или црвено,
окреће се и у теби.

Срце своје, зато осети.
Ту искру за животом новим, запали!

Нек брод са роботима, одлети
у свој виртуелни свет мали.

Погледај у душу,
шта то, ти, стварно желиш?
Да ли вечно лутање у магли,
или да те љубав развесели?

Ошишај се зато на нулу
и зажмури…
Живот ти из дана у дан
неосетно цури.

Обриј главу,
снове потисни.
Урежи крст на чело
и слободно врисни!

Нек урлик заледи васиону,
нек пукне зора.
Ти ниси још на том броду,
али укрцати се мораш.

Обуј чизме црне,
обуци кожно одело
и кад ти срце утрне,
гас стисни смело.

Harley Davidson Cosmic Starship
нек се пропне,
провалије нек избледе.
Судбину кроте они,
који своје срце следе.

Окрени се око себе:
Са сновима пустим
живот ти у тачку измиче.
Зато смело у будућност крени…
Спокој кад жудиш,
друго те и не дотиче.
Настави са читањем “ЦРНО ИЛИ ЦРВЕНО – Љубодраг Обрадовић”

МОЛБА – Андреја Ђ. Врањеш

МОЛБА

Раширите осмехе, ви скромни без мржње,
ви који немате ништа осим шеталишта,
кроз вас што теку реке правде,
ви који се пењете тужни уз живота скалинаде.

Певајте, обични тихи, племенити,
ви који носите небо у себи,
ви паметни, знањем стамени,
ви чије снове грле стихови, нежни рањени.

Настави са читањем “МОЛБА – Андреја Ђ. Врањеш”

ОДЛАЗАК – Андреја Ђ. Врањеш

ОДЛАЗАК

Нисмо се упознали, ми смо се радосно знали, из једног смо дјетињства искорачили. Циљеве које ће нам постављати младост најљепша су чуђења додељена као дар. Маштали смо увјерени да је недохватљиво само нама понуђено, откривали лагарије, заиграни највише смо вјеровали. На жалост отишао је једног недолаза. Несрећа у којој је Аљоша Буха бас гитариста групе ЦРВЕНА ЈАБУКА изгубио свој живот који је требао бити романса стављена је нагло тачка . У генерацији ће остати запажено лијеп као лирика којој се враћамо. Често у мислима путујем истрошеним годинама које су нас спајале. Обећање дато себи да ћу се враћати у далеко велико мој је дуг. Размишљам има ли апсурднијег одласка са сцене живота од судара који се није могао избjећи? Да ли је у бистром уму било предосјећања да ће задње концертно путовање бити његово посљедње давање? Ако јесте, зашто је са осмјехом кренуо тамо далеко да се у тајну претвори. Постоје људи који се морају вољети, све друго би било груби недостатак смисла. Живот плаши трајањем, он се није стигао плашити. Трагиком се изнио до вјечитог.

Настави са читањем “ОДЛАЗАК – Андреја Ђ. Врањеш”

Промоције књига – РУЖА У СНЕГУ – Јасмина Димитријевић

RUŽA U SNEGU

Stojim ispred žbuna u kasnome cvatu
divim se lepoti što nam jutru pruža
toj glavici lepoj na zelenom vratu,
sneno u me gleda okasnela ruža.

Na promrzlom grmu ostala je sama
sve drugarke njene uvele su davno
ona trpi usud k`o udova dama
u hladnoći živi ono doba slavno.

Zeleno joj lišće ko proleće da je,
kroz latice njene kao krv da teče,
a opojni miris svom silinom traje
nevidljivo struji kroz prohladno veče.

Beli sneg je skrio rumenilo lati
zbog ruže u snegu, nadvlada me tuga
gledala sam u nju kada poče cvati,
bolujemo skupa, ja i cvetna druga.

Hoće li još noćas izdržati mila,
ili će ti studi ubiti lepotu
nad sudbinom tvojom raširiću krila
mnogo tvoga ima i u mom životu.

Ne predaj se ružo ovoj teškoj studi
dok u tebe gledam proleću se nadam
hoću da te sada privijem na grudi
pa da s tobom cvetam, il` s tobom da stradam.

AUTOR
JASMINA DIMITRIJEVIĆ, SRBIJA
16.01.2022.

У амфитеатру цркве Лазарице, 22.06.2022. године у 19:00 часова одржана је промоција књиге РУЖА У СНЕГУ Јасмине Димитријевић. Уз поменуту књигу представљене су бројној публици и прва њена књига ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА (коју је објавила заједно са својом ћерком Даницом Димитријевић Петровић у издању Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ) и књига за децу ДИВЉАКУША. На промоцији, коју је осмислила Јасмина Димитријевић говорили су Мирко Стојадиновић и Даница Димитријевић, за музички део био је задужен Бата Петровић, а фотографије и видео је снимио Градимир Карајовић.


Настави са читањем “Промоције књига – РУЖА У СНЕГУ – Јасмина Димитријевић”