Самоћа

Никада нисам био сам.
Најчешће се дружим са самоћом, а не знам како да је насликам.
Та несаница старих ветрова је уточиште за моје спокоје.

Много је лица на моме лицу, а на свакоме туга.
Понекад наместим неколико бора у осмех.
Да укротим, не умем, сузе у којима већ пливају очи?
Самоћа није моје спасење, већ усуд и Божја казна,
а био сам спреман да верујем у чуда.

Изгубио сам сваку наду у тој самотној празнини.
Мостови су порушени, разорени путеви наших судбина,
просуте су сенке несигурности по душама нашим.
Стар сам и немоћан да бирам нове путеве,
сада само знам да су нам различити путеви до пада.

Прогутај ме тмино да умрем од непреболне самоће!
Ни Ти, која си ме обузела тако снажно,
не можеш да ме извучеш из усамљености,
јер Тебе није створила моја самоћа, већ жеља.

Срце ми крвари по животу као спомен чесма.
Скупљам одбегле мисли на језику љубави и среће,
а затим бескрајно ћутим. Тако се рађа песма!
Шапате са страница књиге сричеш.
Смешиш се тужно, као да изјављујеш саучешће
Знаш да је за Тебе у песми умро још један део мене.

ДАН ПОСЛЕ – Поетско-музички програм ПоезијаСРБ

У ресторану ПОРТА у Лазаревом граду, 29 јуна 2022. године у 19:00 часова одржан је поетско музички програм ДАН ПОСЛЕ. У програму у организацији Удружења песника Србије – Поезија СРБ са седиштем у Крушевцу наступили су песници: Љубодраг Обрадовић, Светлана Ђурђевић, Данијела Јевремовић, Дејан Петровић Кенац, Даница Гвоздеовић, Љиљана Тамбурић, Боривоје Бора Видојковић, Мирослав Мика Кркић, Бранко Ћировић Ћиро, Снежана Поповић, Мирослав Мирко Стојадиновић, Даница Рајковић, Градимир Карајовић, Живојин Манојловић, Миљко Шљивић, Богдан Радмановић, Аријана Хинић, Милосав Ђукић Ђука, Првослав Пендић Пенда и Стефан Кнежевић. Програм су музиком обојили музичари: Душан Дуца Пејчић и Бата Петровић, као и вокални солисти: Радица Симијоновић и Љубиша Боровац. Наравно и Градимир Карајовић је на музикама извео своју чувену Марину. Програм су водили: Љубодраг Обрадовић, Светлана Ђурђевић и Данијела Јевремовић. Награђене песме: ВИДОВДАНСКА ЗВИЈЕЗДА – Михаило Божовић и ВИДОВДАНСКИ САН – Љубиша Вујиновић и друге пригодне песме читала је Даница Гвозденовић. Програм је отпочео песмама на тему Видовдана наших преминулих чланова Мирослава Миће Живановића “ДАН ПОСЛЕ” и мр Ратка Тодосијевића Баће “ИЗ КОЛЕВКЕ НЕМАЊИЋА”. Наравно, Даница је прочитала и песму нашег члана Андреје Ђ. Врањеша коју је он написао и поклонио Граду Крушевцу.!

Kajanje

Znala sam da postojiš od kada znam za sebe
I prije nego što to su tvoja ramena zaklonila oblake i planine
I tvoj miris se zauvijek uvukao u moje moždane vijuge
Bio si obećanje, a već si sjećanje

U igri su nam prolazili dani, kao dva djeteta
dovoljni jedno drugom, odani našoj priči bez završetka
jer sva osjećanja još uvijek traju u sjećanju
i svaka riječ ljubavi još uvijek živi, sad kao ubrano cvijeće,
kao opalo voće na stolu za kojim smo dijelili hljeb i dane

Da sam znala da će vrijeme otploviti prije voznog reda
napravila bih vremensku branu, kao što ljudi prave vodene brane
pustila moje ruke da budu vjetrenjače, da nam vrijeme služi kao sluga gospodara
volila bih te više, volila bih te duže, u svakom dahu, ljubavlju čistom
kao zahvalnosti za darove neba, od kojih si ti bio najdraži
moj jedini, moj voljeni, zašto sve prolazi?

Баш су неке тешке ноћи

 

БАШ СУ НЕКЕ ТЕШКЕ НОЋИ

Баш су неке тешке ноћи
Спирају их мајске кише
Зора маглу из долова вуче
Дани нам измичу све брже од јуче.

Отупи мозак, замиру сва чула
У костима хладноћа северних ветрова
У недра дувам да душу згрејем
Остало је снаге да још тугу сејем.

Пропадам лагано кроз време прошло
Мисли све краће ветрови их носе
Сећања се топе ко пахуље снежне
Очи моје траже неке очи нежне.

Али клатно сата баш удара јако
Ваљда и оно не зна где би могло стати
За напред је споро, назад време није
Откуцано се не брише нити сузом мије.

Потрошено време и казаљка стара
Опеваће можда још нека гитара
Можда виолина накиданих жица
Буде задњи и тихи убица.

И беше то живот, нестаде ко пена
На листу хартије пожутела слова
Каменој плочи само слика фали
Праху се предају снови, идеали.

Све коначно заборав покрива
Док одлазак боли као рана жива
У небеса гледам и земљи се не дам
Само Богу карту за пут ћу да предам.

                                                           Драгојло Јовић, мај 2022.

Selidbe

Svaka vrsta teži da živi i da se širi, bilje, ptice, pčele

Pa tako i ljudi, ponekad se zbiju, ponekad se sele.

Odveo me put u svijet, kao niz rijeku otkinut cvijet

I gdje god hodaju po svijetu moja srpska stopala

Ljube planetu, jer i tebe nosi, ponosu, Srbijo moja sveta

Gdje god me moje srpske noge nose, u tebi je centar mog svijeta.

Slava ti grade na dvije rijeke, kruno zemlje

Odakle izvirem i gdje vječno tečem, u ljubav te nosim uvijenu

Kao u zastavu, i kao najslađu tajnu mog srca

Što te ljubi dok kuca, sve dok dišu moja srpska pluća

Vraćam ti dug što znam ko sam,

Ti si  moj dom, ti si moj bedem, ti si moja kuća

Hodam zeljom tuđom, i zovu me strankinja

Ni to me ne boli, jer tebi pripadam, grudo rodna,

Nerotkinja, sretna, jer si mi ti plodna, Srbijo sveta,

Kud god me srpska stopala nose lijep je svijet,

jer ti si centar mog svijeta.

Rasti mi ponosna i visoka, cvjetaj mi mirisna i radosna

Zemljo velika, i svijetla, i sretna. Vraćam se često,

Da napunim oči predjelima dragim, i mir me obuzme

Ostaj mi spokojna, u cvatu, ljubav sve nadživi

A iz srpskog srca voljeno ne može da se oduzme

Voljeno ne može da se otme, da se posvoji

Vjera, mir i nada, predani rad, ljubav sve nazad osvoji

Dragi predjeli, crkve i gradove, rod, prijatelji i kumovi

Mileva Marić, Tesla i Andrić, veliki srpski umovi.

Rasti mi mila, širi svoja polja, rasti u nebo, u slobodu

Svi što te vole nek su mi zdravo, cvjetaj sretna svom narodu

Ruke te moje srpske grle Srbijo majko, kolijevko voljena

Iz tebe je niklo moje sjeme, ti si moj genetski zapis,

moj pečat pri rođenju, utisnut krvni tok,

i na mom srpskom grobu natpis.

САЊАЈ ДРИНКА – Миљојко Милојевић Биле

САЊАЈ ДРИНКА

Дринки Павловић,
народној херојини
у време НОБ, учитељици у Шпанцу.

Да л’ на Бањици -гробу комуниста
и симболу смрти, бола и страдања
твоја душа племенита, чиста,
још Слободу с тешком тугом сања,

Сањај Дринка снове о Слободи,
сањај нек нам поново засија­
у ропству је несрећна Србија,
Ка Слободи нико је не води!

Твоју земљу зла судбина прати:
сломише је НАТО и Шиптари,
Муслимани, Словенци, Хрвати
и зли српски издајници стари,

Ко у време твојих младих дана
њом бестија фашистичка сила,
Нема борбе, нема партизана,
ни Стаљина, Рузвелта, Черчила…

Фашизам је пао и поново устао”,
Америчка фашистичка влада
с пола света и Европом влада,
Моћни СССР се потпуно распао,

У Србији власт и четничка мафија
социјализму сваки затрли су траг,
Власт поново мртве хероје убија,
а живе шаље на голготу – у Хаг.

Ипак, ниси узалуд страдала.
Док Слобода поново не сине
народ сања снове херојине…
Спанце биће увек Москва мала.

Тужно шуме Брег, река и иве,
твојих ђака и другова нема­
никог нема устанак да спрема,
али твоји идеали живе.
Настави са читањем “САЊАЈ ДРИНКА – Миљојко Милојевић Биле”

ЈАБУКЕ И ДУЊЕ – Љубодраг Обрадовић

Моја песма ЈАБУКЕ И ДУЊЕ објављена је на сајту www.poezijascg.com још 20.08.2005. године, као прва песма на том сајту. После тога објављивана је у различитим верзијама на разним местима, у зборницима, часописима, сајтовима… A увек је била мало дорађена, мало утегнута, другачија, неки би рекли нова верзија, али остала је увек иста песма…

Зато сам одлучио да je у катергорији A – poetski spomenar објавим и подсетим Вас на њу! Позивaм и Вас да и Ваше песме које имају неку историју, заједно са краћим записом о тој историји, објавите на истом месту,  то јест у истој категорији.

Ljuba

ЈАБУКЕ И ДУЊЕ

Јабуке и дуње,
на ормару стоје.
Ја и сад чезнем,
у одаје твоје.

Да уз месец до зоре
љубав искримо бајну
и уз игру и развигоре,
тонемо у слатку тајну.
Настави са читањем “ЈАБУКЕ И ДУЊЕ – Љубодраг Обрадовић”

ДЕСИ СЕ ПОНЕКАД – Љубодраг Обрадовић


ДЕСИ СЕ ПОНЕКАД


М. Милосављевићу,
Лучко 1974. године

Деси се понекад,
младићу,
да лута,
да је сам,
да му се не живи.

Деси се често.

Такође се деси,
младићу истом…
Да док лута,
док је сам,
док му се не живи…
Да на улици око девет,
спази девојку
наслоњену на киоск
и приђе јој
и упозна је,
рекавши
и ја читам баш те новине.

Да, деси се и то,
истина ређе,
али деси се…
И мени се десило
и ја сам те упознао
и сад сам срећан.

Сећаш ли се ти
тог сусрета нашег?

Настави са читањем “ДЕСИ СЕ ПОНЕКАД – Љубодраг Обрадовић”

ПИТАЛИЦА – Андреја Ђ. Врањеш

ПИТАЛИЦА

Кад ће светлост потрошити тмину,
храброст вечно да наружи страх,
када ће се само од среће плакати,
кад ће мржња цела да постане прах?

Кад ће живот ко мајка да прашта,
када љубав без боли да траје,
када ће се појавити неки нови човек,
који не зна да узима, али зна да даје?

Настави са читањем “ПИТАЛИЦА – Андреја Ђ. Врањеш”