Месец: јун 2022.

КОСМЕТУ МОЈ – Милан М. Тривунчић


КОСМЕТУ МОЈ

Опет о Космету светоме пишем,
О души нашега страдалног рода.
Код свакога стиха сузе обришем,
Теку без престанка ко Ибар вода.

Опет Грачанице звона  звона,
Буде нас поспале, грешне, слијепе.
А Високи Дечани сузе роне
Да нас са њима лијече, кријепе.

И свети кнез Косметом ходи,
Са њиме његова небеска свита.
Дал’ Србкиња сина јунака роди,
Да брани Космет, све нас он пита.

О каквој то Србија сањари срећи,
Ка западу трулом плови јој брод.
Призрену Душанов, о пуста Пећи,
Срби су несретан, изгубљен род.

Душману своме љубите руке,
Душе погане, пуне нечиста.
Господ на крсту још трпи муке,
Чека са истока да звјезда заблиста.

Косовски завјет полако блиједи,
Са њиме нестаје и српски род.
Молитва Господу само то вриједи,
Помоћи ће Господ и небески свод!
Настави са читањем “КОСМЕТУ МОЈ – Милан М. Тривунчић”

УКЛЕТО КОСОВО – Даница Димитријевић Петровић


УКЛЕТО КОСОВО

Модрим рукама разгрће облаке
На крвавом Косову тражи свога сина.
Усахла и нема , изнемогла мајка
Проклета и клета мајчина судбина.

Прати мајка крике у црнилу клете
Што разносе боли које небо буди.
Чедо моје мило , дошла ти је мајка,
Нећу дати звери да теби науди.

Крваве су , стара , сад кошуље моје,
Небеска је војска закрилила мене.
Не смеш мила мати кукавна да будеш
Чувај кућу нашу , наше успомене.

Проклети су пути кораком кад крену,
Проклета те аспида прогута и узе.
Душа вришти , јеца , остарелој мајци
Са лица јој клизе непресушне сузе.

Храбро срце твоје ишчупасе звери ,
Што јуначки стаде на грудобран груде.
Сада наша куча остала је празна ,
Проклетство је црна врага усуде.

Кога мајка јадна сад` да оплакује ?
Сахранила сине ја сам твога оца.
И њега убише крволочне звери
У гнусном страдању од крвава коца.

Ја те чедо тражим у смртном беспућу.
Сломљено ми срце неће издржати
Непреболну тугу за јединца сина
Па ће теби мајка своје срце дати.

А пути су мајке трни непребола
Да на небу гледа најдраже јој лице.
У пустоме мраку несрећна тамнина
Препукло је срце убоге старице.

На себе сам клета ја подигла руку
Дал` ћу да те нађем у црном беспућу,
Не дам да те вежу у окове тешке ,
Хоче тебе мајка у божанску кућу.

Не издржа срце у старице мајке ,
Грешну себе она око врата веже.
У празној кући конопац још виси,
Угасло огњиште више се не жеже.
Настави са читањем “УКЛЕТО КОСОВО – Даница Димитријевић Петровић”

НАИТИЈЕ ПАМЋЕЊА – Мирослав Стојадиновић


НАИТИЈЕ ПАМЋЕЊА

Наитија наде поново навиру
Да утаба следе нашег постојања
Сервијскоме роду поново извиру
Од пређашњих наших света завештања.

Обзорја су наша луче нам потоњих
Обзорују груду, јер грунт нам је свети
Овде ми смо сами а много је њиних
Безделник нам хоће житије отети.

Неће нама дати едемског босиља
Но крваву земљу, крваве божуре
И трнови венац, не венац од смиља.

Отимаће нама док крвца навире
Истерајмо звери са нашег брлога
Аспиду крваву скинимо са Бога

Аспиду крваву скинимо са Бога
Појци са авмонапсалма ће воспети
Благовон тамјана да сатире злога
Црном волном смрти нико да нам прети.

Глубок горест откинуте душе
Крвави се следи злохотника вуку
А крваве руке све би да угуше
Смрћу узвраћају за пружену руку.

Злобитељи мирних и здешних аспида
Зобљу ко гаврани очи наше живе
И светиње свете док се срце кида.

У окове кују и синдзире сиве
А конат животи наши на увиру.
Источник је свети луча на извиру.

Источник је свети луча на извиру.
Пресловити оци као мена стоје
Приклад ко промисал у срцу навиру
Обастати треба јер бранимо своје

Нетлен божур свети, вековно знамење
Свидетељство наших памтивечним миром
Опстајаше чврсто ко кремен камење
Божури цветаће светом земљом широм.

Пределом нам клети откидају душе
Похарчити метох рођене нам груде
Гортан заомчити па да нас угуше.

Целителан пешкеш што нам худи нуде
Понирљиви самар образ ластивога
Теготу носити погребења свога

Теготу носити погребења свога
Парасити ми не смемо сада
Колми пута, умирање и неслога
Злополучје горест а спасење нада.

Злополучни ишту наше истребљење
У урвину смрти наше виде душе
Сласт и редут груде, смртно погребење
Маће смрти хоће будуште да гуше.

Нећемо им дати да се смрћу сладе
Сматрати не смемо зверонамернијих
Потоњи нас наши светим миром каде.

Муштулук крвави и скудост је страних
Узимали пуно, мало су нам дали
Ини су нам многи гортан угибали.

Ини су нам многи гортан угибали
Чувствителан странац шејтан једовити
Шчастије нам нису по рођењу дали
Но образ потоњих треба одбранити.

Чирак нам је траг што собом носимо
А чест умирање за светога рода
Человекољубно ми се приносимо
А они нам мачем кидају порода.

Пружену би руку ини да посеку
И крваву рану срцу да отворе
А њихове душе, без душе патворе.

Худом хоћеш бити, па зашто злотворе
Худости је храна нама вековима
Једовити језик медоточан њима

Настави са читањем “НАИТИЈЕ ПАМЋЕЊА – Мирослав Стојадиновић”

Неки касни сати – Драгојло Јовић

НЕКИ КАСНИ САТИ

У касне сате док се мисли роје
Пригушена лампа а ватра се жари,
Разум срце пита од које је  боје
То око сетно што ми немир пали.

Увек ми по ноћи душа искру тражи
Младости срећу која душу блажи
Ни године многе не бришу лепоту
Мени милог гласа што шири доброту.

Тад су очи моје широм отворене
Чекајућ да виде њено лице мило
Да гледам  је опет као давне зиме
Кад њено је срце само топло било.

Дочекујем зоре уз петлова пој
И миришем јастук на коме је снила
Моје жеље сад су ко у птића крила
Да је опет ноћас ту крај мене била.

И тако ми дани ко’ авети тешки
Само ноћу живим у сновима жеља
Кад се разум савија ка сети
Па је будан чекам да од некуд слети.

Да ко’ вила горска бар још једном каже
Волела сам једном и никада више
Не чекај, не пиши, сећање те лаже
Низ уморно лице нема суза више.

Настави са читањем “Неки касни сати – Драгојло Јовић”

ВЕЛЕМАЈСТОР У ШАКУ – Живојин Манојловић

ВЕЛЕМАЈСТОР У ШАКУ

Решила Радојка да тури тетоважу
То е сад у моде
У село сви кажу

Моли кука
Не мо Радојка
Да резилиш
Твоега Станојка.

Ућута се она неко време
Помисли, ух смако то бреме
Око тетоважне теме.

Мину  неки дан
Чујем Радојка певуши
Начуљим уши
Да вим шта ју е на души

А она шапута:
У раздељак ме љубиш…
И тако по сто пута.

Шта те стревило Радојка
Кад она вели види одзади
И лечка смуљи на ластиш аљину
Зину, пуче на вилице зглоб
Дал да свиснем од чемер ил милину

Там гор над раздељак
Шајкача и мое име под њу.
Мало мрдну с ноге на ногу
А шајкача ки да игра коло на ово… голо.

Шајкачу помилова са шаку
Нећу даље, млого лепа тема
Ћу прећутим о тем и тиме
Да не распричате свема.

Станојко…

Настави са читањем “ВЕЛЕМАЈСТОР У ШАКУ – Живојин Манојловић”

МОЈ СОКОЛЕ СА КОСОВА ПОЉА – Сандра Сања Мајра Миладиновић

МОЈ СОКОЛЕ СА КОСОВА ПОЉА

Небо ме зове
Ноћи ме ишту
Срце ми грца
У самоћи
Без тебе
Све вредно је
Непоновљиво
Ни звезде свете
Немају моћи

Осуђена сам,
И болна жалим,
Што нема твога
Витешког лица
Нити очију …
Милог ти даха,
Одраза сенке
Док сутон хита

Дођи ми једном
Док још горим
И ври ми младост
Измеђ ребара
И радујмо се
Бар једној зори
Нек душа не зна
Да ли је јава!

Дођи ми …чекам
Те твоје руке
И звук оружја
Божура поља
Дала бих живот
Славила судбу
Да барем једном
постанем твоја!
Настави са читањем “МОЈ СОКОЛЕ СА КОСОВА ПОЉА – Сандра Сања Мајра Миладиновић”

Saša Milivojev – CORONA

Sasha Milivoyev
Sasha Milivoyev

Saša Milivojev

CORONA

.
A bloodthirsty old woman you see,
a cockroach from the Satan’s
“Crisis Committee”,
For long she pillaged,
children she snatched and slayed
their blood she drank and ate,
to rejuvenate.
She flayed their skin,
affixed in place on her own face,
Corona was her name,
The old hag was insane.
.
When her evil deeds were told,
the airplanes soared,
in aim to kill us all.
On Earth they made the poisons fall.
.
They had us all locked down,
with muzzles restrained,
padlocks and chains,
ankle bracelets for home detention,
false tests on prescription,
deceived and plundered,
blamed for infection,
medications proscribed,
fresh air they denied,
On our freedom they put boundaries,
halfwits, scoundrels.
.
And when they “eased up” on their “measures”,
the camps were full over the rim,
large – scale butchering,
looted livers and kidneys,
burning the living victims,
“to prevent the spread of infection”
evidence concealed for our own protection.
.
She had working hours,
sleeping before noon,
was contagious only in the afternoon.
.
Half the world she vaccinated,
with poisons injected,
what is going on,
you are going to see,
billions of dead bodies are yet to be!
.
Forget we must not,
Lest not forgive,
Let’s arrest and sentence them to death,
they should not be left to live!
.
.
Translated by Ljubica Yentl Tinska
.
.
Copyright © by Saša Milivojev, 2020 – 2022 – All Rights Reserved

Saša Milivojev – KORONA

Saša Milivojev
Saša Milivojev

Saša Milivojev

KORONA

.
Jedna krvoločna baba,
bubašvaba iz Sataninog
„Kriznog štaba”,
Korona se zvala,
dugo je harala.
Decu je otimala i klala,
krv im ispijala,
da bi se podmladila,
kožu im je drala,
sebi na lice lepila,
baba je odlepila.
.
Kad su njena zlodela otkrili,
avioni su poleteli,
ne bi li nas sve pobili.
po svetu su padali otrovi.
.
Sve su nas zatvorili,
brnjicama zabrnjičili,
katance i lance,
nanogice stavili,
lažne testove naredili,
prevarili i opljačkali,
za zarazu okrivili,
lekove zabranili,
pravo na vazduh uskratili.
Slobodu su nam oteli
idioti zlotvori.
.
A kad su „mere” „popustili”,
prepuni su bili logori,
masovno su kasapili,
bubrege i džigerice otimali,
žive žrtve spaljivali,
„zarazu da ne bi širili”,
a dokaze su skrivali.
.
Imala je radno vreme:
spavala je prepodne,
zarazna je bila samo poslepodne.
.
Pola sveta vakcinisala,
otrove ubrizgavala,
videćete šta se dešava,
biće milijarde leševa!
.
Ne zaboravimo,
ne opraštajmo,
hajde da ih pohapsimo
i na smrtnu kaznu osudimo!
.
.
© Saša Milivojev, 2020 – 2022. Strogo zabranjeno kopiranje prema Zakonu o autorskim pravima.

ЗАВИЧАЈ ЈЕ ЧУДО – Мирослав Мика Кркић


ЗАВИЧАЈ ЈЕ ЧУДО

Недајте људи
Пући ће ми груди
Кад из Свинова погледам
На поље Ловачко
Ноћу кад месец
Звездама окити
Небо Ћићевачко
Кад у долини Морава
Мирно спава
За све то увек
Места има
У мојим грудима.

Тад по врховима Јухора
Скаче моје срце лудо
И све то за то јер
Завичај је чудо.
Настави са читањем “ЗАВИЧАЈ ЈЕ ЧУДО – Мирослав Мика Кркић”

САЊАМ КОСОВО – Бранко Ћировић-Ћиро

 САЊАМ КОСОВО

Ој Косово у срцу те носим
Ти станујеш у мојим генима
Једва чекам да Слобода дође
Да се вратим старим корјенима

Да посјетим Пећ и Митровицу
Да загазим у Лаб и Ситницу
Да запалим претцима свијећу
Кад посјетим свету Грачаницу.

Једва чекам да престану буре
Да посјетим Призрен и Дечане
Да сузама залијем божуре
Да залјечим болном срцу ране
Кад се вратим свом Газместану.

Ал  још увјек плачне су ми очи
 Знам Слобода неће скоро доћи
Ој Косово ја те много волим
И сањам те скоро сваке ноћи.

Настави са читањем “САЊАМ КОСОВО – Бранко Ћировић-Ћиро”