КРЧМАРИЦА – Душан Комазец

Отац ми је говорио често:
„Копај сине винограде, њиве…”
„Где си рођен, тамо ти је место,
гледај како други људи живе…”

Знам да јесам можда олењ био,
за мотику нисам им’о дара.
Грожђе берем, баш и нисам пио?
Све напустих с “нешто мало пара”.

Покајах се пре но што сам крен’о,
чујем оца, сав од муке стење.
Кубуру је за појас заден’о,
проблем он је за моје решење!

Хитам журно, одлазим далеко,
знам да нећу можда негде стићи?
Баш ме брига не чека ме неко,
винограду више нећу прићи!

Кад ја тамо, а оно међутим
плитак поток, ал’ вода дубока?
Не знам којом стазом да се путим
да побегнем од оца пророка?

Двоуме ме мисли нагле, тешке?
Пут без краја препречила Дрина,
па похрлих наоколо пешке.
Кад одједном, крчма и планина!

Крчма празна, јеца виолина,
плач безгласан чује се до неба.
Сама ми се точи чаша вина.
Све је добро, тако ми и треба!

Ал’ гле чуда, из липова лада
сва у белом као горска вила,
крчмарица, безобразно млада!
Да је боља, не би добра била!

Зуби бисер, усне као ружа,
када ходи к’о да коло вије.
Прекори ме, а осмех ми пружа:
„Зар се тако црно вино пије?”

Седам дана учила је мене
све о вину, посла сам се лаћо.
„Црни ризлинг” опчини ми зене.
Сваку грешку пољупцем сам плаћ’о.

Осмог дана гром из ведра неба!
Стиже отац, па „удари” ниско.
Пред њом викну, тако ми и треба:
„ О срамото, све си паре списк’о!”

Иако је баш прек био човек
без речи ме он одведе журно,
ал’ његова неће бити довек.
Прохујаће ово време бурно.

Неки људи ничег се не стиде,
решио је одмах да ме жени.
У манастир он више не иде,
јер је “бога убио у мени:!

Промених се, сад сам човек нови,
копам, режем, подрум виноточи…
Моја лађа мирним морем плови.
Сваке ноћи сневам „ њене” очи?

Време хуји, бабо ми умину,
тек сад видим, грешио сам много.
У вину сам спознао истину,
мало сутра без њега сам мог’о!

Одавно су прохујала хтења,
дани моји све су мање дужи.
Код мене се баш ништа не мења,
вино пијем, ал’ „она” не служи!

НА БЕОГРАДСКОМ САЈМУ КЊИГА – Андреја Ђ. Врањеш


НА БЕОГРАДСКОМ САЈМУ КЊИГА


Догађаји и ми у њима. Шта ће донети  године у наступању, шта очекивати од  дана у мозаику многобројних које називамо животом, ми  не знамо.  Октобар те
1970.  године био је  прохладан, дан  кишан, монотон каквог  јесен донесе у домове па и у покрете људи. Био сам ђак првак, отац ме повео на сајам књига у Београд.  Мој први сусрет са гужвом која ме подсетила на пијацу на коју ме мајка водила сањивог,  само ова пијаца није намењена за куповину воћа, поврћа, млека и млечних производа, него је позорница књиге, коју сам   доживео као стециште  скупљеног знања, место кретања великог броја уметника. Отац ће ми  купити  двадесетак сликовница које ћу доцније радостан прелиставати и упијати   прочитано. У  амбијенту, мимоилажења и сусретања са очевим пријатељима из истог фаха, у трену једном налетесмо на Мирослава Караулца очевог школског друга из бањалучке Реалне гимназије.  Сусрет срдчан препун емоција, тада нисам  могао знати ко је Мирослав Караулац.


Сећам се да смо отишли у инпровизовану просторију, да смо се задржали  више од  сата, слушали смо богато предавање о Иви  Андрићу,  излагао га је поменути господин. Касније ће Караулац  као познавалац живота и  опуса Андрићевог написати на ову тему неколико књига, међу њимаи познато дело ,, РАНИ АНДРИЋ“.   Мени ће после десетак година бити јасно шта сам слушао. А шта  се тада залепило за моје уво, био  је кратак  осврт на Андрићево здравље, односно оболевање  док је био веома млад,  због тог аспекта сам се одлучио за ово писаније.  Елем предходних дана пре необичног  предавања, како то случај  намести, кад нешто хоће да се догоди, у рукама ми се нашао Политикин забавник у којем сам прочитао опширан  чланак о туберкулози. Упознао сам се са детаљима болести,  да је била смтртоносна болест, да се масовно умирало од ње и да је Флеминг знатно касније од  њеног појављивања открио спасоносни лек   пеницилин. Завршило се предавање отац је причао са  Караулцем.  Не знајући ни данас зашто сам то учинио, шта је био разлог, прекинуо сам разговор и упитао обојицу: ,,Како је Андрић успео да победи туберкулозу кад је Флеминг открио пеницилин знатно касније?“

 Обојица су остали затечени. Мирослав ме благо погледао  и  упитао : ,, Како знам ко је Флеминг, шта је пеницилин и када је откривен“? Пре неколико дана читао сам у Политикином забавнику о овој болести рекао сам значајно озбиљан. Сагео се, помиловао ме по коси и купио ми  на растанку сликовницу Мачак у ЧИЗМАМА. Оцу је рекао, да је данима  размишљао како је Андрић преживео туберкулозу у тешким условима живота.  Нико му на тему Андрићевог  оболевања, није поставио слично питање. Остало је као чуђење. Касније сам  сазрео закључио зашто ми је купио сликовницу са овим насловом? Вероватно је код њега постојала жеља да у животу грабим према успеху корацима од седам миља. На жалост наслов или није био инспиративан, или су јаче биле људске подвале. У приватној библиотеци брижљиво чувам  дело РАНИ АНДРИЋ СА ПОСВЕТОМ, коју је отац добио. Датум није написан.

NEGDE NA BALKANU – Jasmina Dimitrijević

NEGDE NA BALKANU

Nešto da vam kažem sad sam poželela,
o malenoj zemlji negde na Balkanu;
dizala je gnezdo uvek  iz pepela,
iz svake je bitke iznosila ranu.

Pa se često pitam šta drugima smeta,
dal` lepote njene što druge nemaju;
ili kad` prolećem  božur nam procveta,
ili miris ruže u mom rodnom kraju?

Mnogo  puta ona digla se i pala,
Još jača iz svakog poraza izašla;
ali, uvek svima gostoprimstvo dala,

svaka duša u njoj utočište našla.
Gnezda svoja sviju na mestima svetim,
eh što nisam ptica ,pa da svetom letim.

Eh što nisam ptica  pa da svetom  letim,
da preletim  njene livade i njive;
da se sa zvonika starog zvona setim ,
U sećanju mome još svetinje žive.

Pevala bih odu prijatelji moji,
za njene junake kosovskih  vremena,
u njoj viš` ne živi onaj ko se boji,
nit` ćija su pleća od stra`  povijena.

Gde junaštvo raste,ja se pitam često
Morava junake ko majka dojila;
darivala Srcem i sve Višnji presto,

Srpska je vučica  junake hranila.
Da uzdignu srpstvo uvek iz pepela,
gukala bih jako i što ne bih smela.

Gukala bih jako i što ne bih smela ,
gukanje će moje svi dobro da znaju;
u srcu sam svome odveć poželela  ,
mlada da se vratim svome  rodnom kraju.

Otišla sam davno, pa se i sad  krajem,
lepo je i ovde, al` nije ko tamo;
ne sijaju zvezde sa velikim sjajem,
u tuđini duša tužna kopni samo

Zašto sam otišla mnogi me pitaju,
kad za rodnim krajem jeca  srce moje;
neću ništa reći jer i sami znaju,

da se u tuđini i minuti broje.
Na krilima mašte sad ću da poletim,
dušmani nek čuju čega god se setim.

Dušmani nek`  čuju čega god se setim,
nek` se uče malo na našem primeru;
ne pišem vam ovo,sad da nekom pretim,
samo savet dajem da čuvaju veru.

Možda velik vernik nikad nisam bila,
ali našom verom svuda se ponosim;
ne trebaju meni kadifa ni svila,
samo našu krvcu u venama nosim.

Ne stidim se brate ja porekla svoga,
sa srcem velikim zovem se srpkinjom ;
odreći se neću nikad svoga Boga

moliću se zdušno pred svakom svetinjom.
Čestitom  čoveku krv bih svoju dala,
evo dragi rode jedna zemlja mala.

Evo dragi rode jedna žemlja mala,
al` izreka jedna uvek nas podsjeća;
Školjka nam je vredan biser mali dala,
ruža   j`  uvek bila kraljica svih cvjeća.

Mnoge hrabre majke ovde poniknule,
goloruke one na cevi skakale;
Ni od metka nikad nisu ustuknule,
za čast i slobodu mnoge od njih pale.

Evo dragi rode jedna zemlja mala,
koja više nikad pokleknuti neće.
Napaćena mnogo od ljudskijeh  zala

pelin dugo cveto, sad miriše cveće.
Prohujala su njoj proleća i leta,
na kršnom Balkanu ponosita cveta.

Na kršnom balkanu ponosita cveta,
sve što je najbolje ova zemlja ima;
ne smetaju njojzi ni vreline leta,
ni  snežne oluje  što ih nosi zima.

Na severu njenom ravnica se širi,
dal` . je slađe grožđe, il` su bolja vina;
kroz monaška vrata istorija viri,
bremenita,rodna, njena je širina.

A dole na jugu njene su planine
u šumama svojim ratnike skrivale;
gde su  mnoge vredne davne iskopine,

istorijsku prošlost njenu sačuvale.
Utroba je njena gorko isplakala,
al`  i ako mala junake nam dala.

© Jasmina Dimitrijević Kruševac

Kategorija: Odrasli pesnici

 

JUN 1999 – Marina Adamović

Priča nečujno kao da šapuće
čašu kucne o onu u drugoj ruci
mrmlja duže od beskraja
kafe ni kapi, otvori pivo i rakiju
Prođe čovek, pozdravi ga
sedne na grob, prihvati flašicu
Počnu zajedničko šaputanje,
povremeno se zagrle
iako je podne
nikako da osvane
Ustanu i krenu ka cilju
drugog namernika
Opet kleknu, izvade šoljice,
nastave mada ni
pričati više ne mogu
“Tvoj je imao dvanaest?”
ovaj klimne “
” a tvoj samo tri?”
Oh, Bože, ima li  te, ima li?
Šta će nama decenije ?
” Ćuti, čoveče, molim te
Danas je Vidovdan
Sutra ćemo umreti
Čuješ sine, kunem se, 
još zadnji litar i eto me
sutra, sutra,
moj velikomučeniče”

Uspravi glavu srpski knez Lazare; Јovana Živković

Uspravi glavu srpski knez Lazare

Glavu uspravi srpski knez Lazare
Glavu uspravi jer te još uvek pominju,
Glavu junačku s’ ramena strgnutu,
U čast naroda tvog što je dade.

Što je dade za slobodu našu,
Za slobodu tvoga slavnog Kruševca,
Tvoga grada, prestonice tvoga carstva,
Tvoje sile i našega bratstva.

Glavu uspravi i pogledaj u nas slobodne
što nas ostavi,a sad ranjene nadje,
Glavu uspravi i vidi te grehote nad srpskim narodom što se zapatile,
jer krenuo brat na brata,

Sve neprijatelj medj’ prijateljima,
Glavu uspravi i pogledaj,
Pojeli smo se k’o mravi,
Nama neprijatelj ne treba,
Jer neprijatelji sebi smo sami.

Srpski Knez Lazare
Pogledaj još jednom
na tvoje dvore,
Digni i sve glave naše što vuku se po još tvojoj,
A našoj zemlji,
Uspravi glavu srpski knez Lazare,
u slavu što položismo tvoju.

 

Jovana Živković

Harpije

Beži tugo nikad nemoj stati,

ne diraj mi najmilije moje,

ja još čekam ona da se vrati,

da u srcu svije gnezdo svoje.

 

Idi tugo meni nisi mila,

neću valjda s tobom da se družim,

uzalud bi sa mnom večno bila,

i tebe ću mukom da rastužim .

 

Crne ale viju gnezdo svoje,

oštri zubi komadaju tela,

od Kere se i Kerberi boje,

Zar bi kraj njih svoje mesto htela.

 

Harpije mi zarobiše dušu,

pa me tiho ka Hadu odvode,

vezuju me lancima za gušu,

ne daju mi ni malo slobode.

 

Pusti tugo nisam ja za tebe,

teška sudba mene jadnog prati,

čudna kletva meni dušu grebe,

samo čekam ona da se vrati.

 

Da odagnam utvare i vile,

da zavaram pute mrskom Hadu,

da poljubim njene oči mile,

da udahnem sebi novu nadu.

 

autor

Jovica N. Đorđević

 

ВИДОВДАНСКИ ЗАВЕТ – Драгојло Јовић

ВИДОВДАНСКИ ЗАВЕТ

Браћо моја Српски витезови
На Косову што сте живот дали
Божур цвеће по Косову равном
Крвљу вашом у црвено цвали.

Од Лазара до данашњег дана
Српска душа о Косову пева
Нисте залуд своје главе дали
Цело српство о Косову снева.

Метохијом здравица се пије
Манастирска звона Косовом се чују
Све док вода низ Ситницу лије
Српском земљом чуће се литије.

Српска деца још имају снаге
Да чувају што им Бог подари
Да Косовско Метохијску земљу
Обрађују и дечицу хране
Дедовину од свих зала бране.

Одавно се белосветске вране
Окомиле на земљу нам милу
А не знају да је Лазар Косово
Волео ко’ најдраже чедо му  на крилу.

Аманет је Лазар српству оставио
Из Крушевца кад Косову крену
Да потомци своју земљу пазе
Да Видовдан славе, празник не погазе.

Ако некад сила буде моћна
У страну се мало Србадијо моја
Ничија до зоре још горела није
Метохијско вино Србин ће да пије.

Само сложно браћо и чувајте веру
Сила се не мери по оружју јачем
Већ по оном шта се бранит мора
А снага је наша крвца витезова.

На Косовском бојишту најбољи су пали
Хришћанство и слободу крвљу заливали
Потомцима оставише аманет
Да Косово пазе ко’ Видовдански завет.

© Драгојло Јовић
09.06.2022.

 

ОД ВИДОВДАНА ДО ВИДОВДАНА – Боривоје Бора Видојковић


ОД ВИДОВДАНА ДО ВИДОВДАНА

На Видовдан затамни се небо
Равно поље натопи се крвљу
Крв потече Лабом и Ситницом
Па се разли васцелом Србијом.

Из те таме једна звезда сину
Са земаљског у небеско царство
Из крви се црвен божур вину
И Србији путоказ означи.

Да не гледа испред себе силу
Већ да брани иза себе њиву
Родну кућу и тарабу криву
Црвене божуре да чува и памти.

И Принцип се на Видовдан дрзну
Да поразе у победе слави
Зар несрећа нама доста није
Срце храбро у небеса оде.

И још један Видовдан освану
На олтару се опет један Србин нађе
Из уста се тежак прекор изви
Срби браћо, знате ли дан који је?

Настави са читањем “ОД ВИДОВДАНА ДО ВИДОВДАНА – Боривоје Бора Видојковић”

СА ЛИПОМ СУ НЕСТАЛИ БОЕМИ

 

СА ЛИПОМ СУ НЕСТАЛИ БОЕМИ

Хеј крчмару стари, `ајд донеси пића,
Сети се прошлих дана и ових младића,
Којима си некад у рана сванућа
Причао на уво где је коме кућа.

Тридесет је лета прошло као дан,
Лагано нас гледаш, питаш се и сам,
Зашто нам од бора изгужвана лица,
Кад то време уби, младост ноћних птица.

Живот нас је однео на све стране света,
Видели се нисмо много, много лета,
Ал`смо сетно веровали да нас липа стара чека,
Бар само још једном, са мирисом њеног цвета.

Сада више липе нема, а ни њеног дивног лада,
Све је нешто измешано, липе секу зарад зграда,
А не знају да је с липом нестала и душа наша,
Где чекасмо зоре ране, све уз звуке тамбураша.

`Ајд још ноћас, друже стари, цимни струну на гитари,
Да певамо песму нашу о другару тамбурашу,
Налиј чаше другарима што их сутра бити неће,
Јер у овом новом веку за боеме нема среће.

Сад се друге песме чују, девојчурци подврискују,
Блуд се шири на све стране, пију се гуаране,
Европејске песме пишу, хоће душу да избришу,
А времена добра стара, у другом су веку стала.

`Ајд у здравље моји стари, попијте још коју чашу,
Јер већ сутра неки други испијаће за душу нашу.
Друга пића троваће им младалачки ум и вене,
А тек нека песма стара сетиће их на боеме.

_________Драгојло Јовић_______________
Песма посвећена боемима кафане ЛИПОВ ЛАД