Небо ме зове
Ноћи ме ишту
Срце ми грца
У самоћи
Без тебе
Све вредно је
Непоновљиво
Ни звезде свете
Немају моћи
Осуђена сам,
И болна жалим,
Што нема твога
Витешког лица
Нити очију …
Милог ти даха,
Одраза сенке
Док сутон хита
Дођи ми једном
Док још горим
И ври ми младост
Измеђ ребара
И радујмо се
Бар једној зори
Нек душа не зна
Да ли је јава!
Дођи ми …чекам
Те твоје руке
И звук оружја
Божура поља
Дала бих живот
Славила судбу
Да барем једном
постанем твоја!
А када би се
Од милосрђa
Љубави наше
Занео дар
Засијала би
Цела долина
И ти би знао
Да живиш млад
Знао би сунце
Да дуго сниваш
Док смртно рањен
Под земљом лежиш
Душо,ти би се пробудио
Да мајку болну
Песмом утешиш!
Соколе,ти би вратио наду
Безнађу спремно стао на пут
И с’ тобом би се
Поново родило
Све заметено
У јад и студ!
© Сандра Сања Мајра Миладиновић
