TUGA SVADBARSKOG SVIRAČA

Mnoge svadbe odsvirao ja sam,
znam: na tvojoj zasvirati neću;
mesto tuge s kojom dane delim,
želeo sam ćeri samo sreću.

Znam rođena golubice moja,
znam da tebi ja pevati neću;
dok sam drugim svadbe ja svirao,
svirao sam i za tvoju sreću.

Kad u belom izveli te budu,
neko drugi veseo će biti;
na venčanju, kad ti prsten stave,
zaboravljen ja ću suze liti.

Zabradeo i slomljen od tuge,
sa strane će stajat otac sedi;
nem od bola zbog rastanka s tobom,
on će reći samo: ćeri zbogom.
* * *
Tako beše, baš tako se zbilo,
pljuvaste me kao da sam pseto;
unuče mi nijedno u krilo,
a dolazi možda zadnje leto.

Grehe tvoje ja preuzeh na se,
ja te gajih, život ti spasavo;
godinama ćeri nadao se,
al prag moj te nije dočekao.

Mnogo čemu čovek se odupre
u ovome poganome svetu,
al kad ga njegova deca rane,
to bude uvek u Ahilovu petu.

Nije snaga moja od kamena,
duh moj vene, život mi se gasi;
dođi ocu po blagoslov ćeri,
da te vidi pa da se ugasi.

© Branko Mijatovic 1997.god. “Snoviđenja”
Zastupljeno u knjizi izabranih pesama
“Bez senki iza ljupkosti snoviđenja” 2018. god.

GREŠNIK KRAJ ODRA

Davno beše, al` sećam se, kad` su nam se oči srele,
lepotica ona beše, al` usne su drugu htele.
Među nama ništ` ne beše iako sam nju voleo,
tužan pogled, uplakani, nikad` nisam preboleo.

Pored odra njenog stojim, izlomljene gledam bore,
skamenjene usne ćute, a ja želim da govore.
Da mi kažu da me žele pomodrele usne njene,
njene duge kose sede, celi život nemršene.

Milujem joj pramen kose, ostala je zbog me sama,
a u srce tužno moje uvuče se mučna čama.
O kako bih njena medna, skamenjena, neljubljena,
celivao pored odra, beše u me zaljubljena.

Što ne dadoh da me voli, da izljubi moja usta,
za kog` sam ih sačuvao, ostala mi dovek` pusta.
Srešćemo se u večnosti, tamo gde se duše vole,
Kod Gospoda milostivog za me oprost da izmole.

© Branko Mijatovic 2021.
Iz zbirke u pripremi

Paradoks

Videh princa kako ćutke prosi,

koru hleba on jede u slasti,

u duši već težak teret nosi,

krunu daje sad za malo časti.

 

Procvetala trula grana suva

pa plodove svoje trule nudi,

od pastira zli vuk ovce čuva,

dok ubica svojoj žrtvi sudi.

 

Mladom orlu otpadoše krila,

svoju patnju ne može izreći,

dok na mestu gde se krvca slila,

golubica sad peva o sreći.

 

Bože sveti ja ti ljubim skute,

tvoja milost neka bude dovek,

zašto sveti sad na nebu ćute,

Zar je tako teško biti čovek.

 

autor

Jovica N. Đorđević

ВОЛЕО САМ ПЕСМЕ – Можда си чула да живот пише романе – Бора Спужић Квака

Bora Spužić Kvaka – Možda si čula da život piše romane

Bora Spužić Kvaka

Bora Spužić Kvaka (pravo ime Velibor Spužić) je poznati jugoslovenski pjevač rođen u Orahovcu na Kosovu 1934.[1] godine koji je imao 23 singla i 16 albuma i CD-a.[2] Prvi njegov album izašao je 1971. godine[3] u izdanju Jugotona. Na njoj su se našle pesme sa prvih pet singlova.[4]  Preminuo je 9. marta 2002.godine u Požarevcu gdje je i sahranjen.[5]
Настави са читањем “ВОЛЕО САМ ПЕСМЕ – Можда си чула да живот пише романе – Бора Спужић Квака”