Mnoge svadbe odsvirao ja sam,
znam: na tvojoj zasvirati neću;
mesto tuge s kojom dane delim,
želeo sam ćeri samo sreću.
Znam rođena golubice moja,
znam da tebi ja pevati neću;
dok sam drugim svadbe ja svirao,
svirao sam i za tvoju sreću.
Kad u belom izveli te budu,
neko drugi veseo će biti;
na venčanju, kad ti prsten stave,
zaboravljen ja ću suze liti.
Zabradeo i slomljen od tuge,
sa strane će stajat otac sedi;
nem od bola zbog rastanka s tobom,
on će reći samo: ćeri zbogom.
* * *
Tako beše, baš tako se zbilo,
pljuvaste me kao da sam pseto;
unuče mi nijedno u krilo,
a dolazi možda zadnje leto.
Grehe tvoje ja preuzeh na se,
ja te gajih, život ti spasavo;
godinama ćeri nadao se,
al prag moj te nije dočekao.
Mnogo čemu čovek se odupre
u ovome poganome svetu,
al kad ga njegova deca rane,
to bude uvek u Ahilovu petu.
Nije snaga moja od kamena,
duh moj vene, život mi se gasi;
dođi ocu po blagoslov ćeri,
da te vidi pa da se ugasi.
© Branko Mijatovic 1997.god. “Snoviđenja”
Zastupljeno u knjizi izabranih pesama
“Bez senki iza ljupkosti snoviđenja” 2018. god.
