Lazarevi dvori

Šta to gasi nemire u meni,

čijom krvlju duša mi se truje,

šta to sada želje okameni,

da se meni ka Bogu putuje?

Šta to gasi nemire u meni?

 

Šta mi krade želju za životom,

svete misli moći Augusta,

plave oči protkane dobrotom,

ko to meni sad zatvara usta?

Šta mi krade želju za životom?

 

Ko me silom u hajduke goni,

rečiju kalja dobre mi ortake,

koja vatra sad u meni gori,

da okupi hrabre mi jatake?

Ko me silom u hajduke goni?

 

Ko pohara Lazareve dvore,

delom kalja tu presvetlu glavu,

moje želje podlo da ospore,

da prikriju istinu mi pravu?

Ko pohara Lazareve dvore?

 

autor

Jovica N. Đorđević

 

PESMA BOEMA

(sonet 200.)

Čitam pesme prijatelja što k`o i ja pesmu dišu,
napisanu, otpevanu, celi život boemišu;
uz muziku i uz vino prisećam se prošlih dana,
minu mladost, život minu, u srcu mi bolna rana.

Svirao sam i ja druže, u kafani uživao,
dok si na me pare bac`o, ne znah da si tugovao;
svirao sam nesrećnima i pare im uzimao,
oprosti mi prijatelju, šta je tuga nisam znao.

Daj da sviram jednu noćas pesmu što u srce dira,
život minu, ostari se, al` ne nađoh duši mira;
sad ja zadnju paru dajem da produbim srcu rane,

violina neka jeca, jer otiću dan kad svane.
Otićiću u nebesa, tamo gde se duše vole;
jecaj, jecaj, violino, zemaljski me dani bole.

© Branko Mijatovic 2022.
Ovim sonetom završih pripremu
nove zbirke soneta.
Uskoro kreće štampanje.