TRČI, TRČI STOJANE-Dragan Milošević

Stojanu Iliću, maratoncu koji je u 70-oj godini istrčao maraton na Antarktiku
i svima koji ne poznaju prepreke koje život stvara.

TRČI, TRČI STOJANE

Hodom laganim si hodio,
U svet za hlebom si krenuo,
Medju tudjine gnezdo svio,
Znojem sigurnost sagradio.
Dodje vreme mira, spokoja.
Al’ tada, bez ikakvih muka,
Pod stare dane iz ponosa,
Proključa srpska krv u tebi.
Napeše se mišice nogu
Ko’ tetive staroga luka.

Polete strela i cilj dade,
Kilometra četrdeset dva.
Iskušenje za te’ veliko,
Zašto tako daleko pade?
Od Arktika do Antarktika
I preko kontinenata svih,
Trku za trkom telo niže.
Kilometri po svetu lete,
Godine u trenu prolaze
Umor u kosti tvoje stiže.

Odmori. U Srbiju dodji,
udahni ljubav rodne grude,
osveži krv venama svojim
u odlučne pohode podji.
U srcu i nogama svojim
ponesi grumen zemlje ove,
da svet vidi šta Srbin može
i da sazna da ti se ljubav,
rodna zemlja, Srbijom zove.

Kad sneg pada i kiša lije,
Kad sunce poslednji dah cedi,
trči, trči Stojane, trči
za ponos i slavu Srbije.

V I T E Z O V I


(Srpskom heroju potpukovniku Milenku Pavloviću
komandantu 204.vazduhoplоvnog puka)

“Majku vam deč`ju, nećete ginut`!”,
reče i u večnost ode on tad `,
tužnom je slikom on bio zgranut,
polete, a i on beše još mlad.
“Majku vam deč`ju, nećete ginut`!”.

S poslednjeg leta vratit se neće,
ponosni Vitez svoj život dade,
ima l` od izdaje tuge veće,
strašno mu bi šta velmožde rade.
S poslednjeg leta vratit se neće.

Dva su mu Viteza poginula,
ne, neće dati da ginu više,
bez podrške se k` nebu vinula,
a međ` najboljima oni biše.
Dva su mu Viteza poginula.

Zlotvori bombe već izručili,
al on na šesnaest sam kidiše,
s boka se na njeg` tad obrušili,
hrabrog Viteza nikada više.
Zlotvori bombe već izručili.

“Sine, hrani brata nek` odraste”,
poslednje reči kod kuće biše,
Vitezi mladi na sebe paz`te,
nisu ga živog videli više.
” Sine, hrani brata nek` odraste.”

“Vidim ih! Vide i oni mene!”,
znao je da u smrt pravo leti,
Vitez je bio jači od stene,
on nikom ne dade da uzleti.
” Vidim ih! Vide i oni mene!”

Svojom žrtvom zaustavi žrtvu,
smrću njegovom izdaja presta,
gomila ordenja za glavu mrtvu,
velikom heroju iz malog mesta.
Svojom žrtvom zaustavi žrtvu.

© Branko Mijatovic 2021.

Промоција књиге ЖИВОТ У ВЕРИ Миљка Шљивића – Игуманија манастира Велућа М. Теодора (Спасојевић)

По благослову Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког Г. др Давида, у порти манастира Велућа одржана је Промоција књиге „Живот у вери“, Г. Миљка Шљивића. О овој оригиналној књизи у којој аутор истиче пре свега породичне вредности и у којој у стиху описује живот породице у вери, говорили су: аутор збирке песама „ Живот у вери“, Г. Миљко Шљивић, издавач збирке песама „ Живот у вери“, Г. Љубодраг Обрадивић и рецензент збирке песама „ Живот у вери“ Игуманија манастира Велућа м. Теодора ( Спасојевић). Госпођа Драгана Радоичић, глумица трстеничког позоришта, приозносила је стихове из збирке песама „ Живот у вери“. Ученик Богдан, рецитовао је стихове из збирке песама његовог деде Г. Миљка Шљивића , „ Живот у вери“. У музичком и уметничком делу програма наступио је Хор манастира Велућа „ Ваведење“. Протојереј – ставрофор о. Драги Вешковац, секретара Епископа крушевачког, пренео је поздраве и благослове нашег Епископа , Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког Г. Др Давида. /Игуманија манастира Велућа М. Теодора (Спасојевић)/

Аудио снимак целе промоције књиге Миљка Шљивића “ЖИВОТ У ВЕРИ” у манастиру Велуће.

Детаљнији извештај о промоцији…

НЕ ПРЕСТАЈ – Аna Миливојевић

Не престај

Не престај да машташ
Да волиш и прашташ,
Милуј се с’ветром
Ко некад како си знала!
Увек ћеш бити моја слатка мала!
Са речима нисам био одувек добар,
Али ти си увек знала,
Да бих због тебе и у ватри горео мала!
Не престај да машташ,
Да волиш и прашташ,
Милуј се с ’ветром ко некад како си знала!
О априлу пиши дневнику тајном,
Јер једино те он разуме.
Знам да са мном није увек бајно
Али другачије не умем!

Настави са читањем “НЕ ПРЕСТАЈ – Аna Миливојевић”

ТИТА У МАЛОМ ПАРИЗУ

Припекла ждрака, јара лелуја у ваздуху, а мали, мусави, босоноги клинци, сред калдрмисане београдске џаде поставили “голиће” па удри босим ногама по дроњавој крпењачи. Дигла се бугија и прашина је немилосрдно гребала очи, али нисмо одустајали јер играли су “Колонци” против “Бараканаца”. Ови први беху клинци који су становали у радничкој колонији, ту одмах поред фабрике “Зорка” где су им ћаће радиле, а у становима где су живеле “Швабе” све до 58.године прошлог века. Те “Швабе” су били инжењери и техничари који су градили “Зорку” и у њихове луксузне станове са водоводом и канализацијом, коју није имао ни центар вароши, уселише радничку гологузију. Е, то беху тзв. “Колонци”, а “Бараканци” су живели у баракама недалеко иза огромног багрењака у ком смо једни против других често знали да се играмо “рата”.
Летњи лахор је лагано вијорио својим “левком” кроз прашину поред калдрме и дизао у вис трице и `артију. Радосна цика би се чула у целој колони кад “падне го”, а мусави клинци су често пљувачком чистили огуљена колена и убоје на палчевима ногу. Два пута дневно (тамо и `вамо) би наишла “београдска пошта” (аутобус виа Обреновац) и понеки камион на курблу, али су пазили да нам не поруше голиће. Очеви на послу а мајке у малом багрењаку у хладу, плету, деверају међу собом и чувају децу.
Изненади нас све звук сирене лимузине која је долазила од Београда. Црна, велика, отворена лимузина којима су нас често плашили говорећи: “Украшће вас црна лимузина!”. И јесте, плашили смо се тих црних лимузина којих је било десетак у целој вароши и које смо ретко виђали, јер шпартале су чаршијом и шоровима углавном ноћу, па и нашом колонијом. Тада су се ноћу чула запомагања жена и њихови јауци, а сутрадан би чули да је још један комшија одведен на тамо неко далеко острво. Можда смо се баш зато плашили тих црних лимузина… Шта ако једне ноћи дођу по мога тату? Других није ни било, а калдрмом су се, углавном петком (пазарним даном) котрљала шинска кола која су вукли волови…
Склонисмо се да прође лимузина, али она застаде и из ње устаде господин у белом оделу, са белим рукавицама (е, рукавице у сред лета), скиде бели, скупоцени, шешир и поче да нам маше њиме. “Па Бога му пољубим.” – рече и настави: “Па ви се мене плашите!”
Мајке су нас брзо потерале у дворишта и сећам се кад моја рече оцу:”Драгутине терај децу у кућу, ено га пролази Тита!” Да, био је то баш Тито који је онако, на своју руку, дошао у нашу варош а да његови из Комитеје нису ни знали, но брзо су реаговали и нађу “Старог” у кафани “Венац” где га служио лично Млађа звани Пљусак, а на увце му свирали Цицварићи…
Кад се из центра вароши, са огромних звучника, зачула громка партизанска песма, мајке су нас обукле у “стајаћа одела”, на главе плаве “Титовке” са петокракама, црвене мараме око врата и сви трком у центар да видимо Титу.
Попели су га на мали балкон у центру, изнад продавнице обуће”Бата – Борово” одакле је говорио окупљеном народу. Сећам се добро само једне реченице: “Другарице и другови па лепо ви живите у овом вашем Шапцу! “, а ја једва чекао да се све то заврши јер су нам код куће скичале свиње за које сам мор`о ићи штира набрати да их нахраним, да им дам сплачина, а и да научим све “партизанске офанзиве”, па да се вратимо на калдрму да наставимо утакмицу крпењачом…
И тако, беше једном “Мали Париз” у ком сам тада и више никада видео Титу.

© Бранко Мијатовић 2022.