VIDOVDANSKA ZAKLETVA – Ljiljana Tamburić

VIDOVDANSKA ZAKLETVA

U meni kuca junačko srce, srce predaka davnih,
Biju mi damari kroz telo krhko, damari junaka slavnih…
U rukama mi, pero od orla, njime posvetu pišem,
Odajem poštu, svima onima, čijim plućima dišem…

Njihovu krv je upilo polje, iz njega božuri cvate,
Njihove duše viju se šumom i često se nama vrate.
Podižem čašu crvenog vina, nazdravljam Lazaru, caru,
Što diže Srblje na boj junački, zbog časti izgubi glavu.

Ispijam pehar iz kog je pio, u crkvi pričest primam,
Nosim u oku ponosa trunku, slobodno Kosovo snivam.
Na Vidovdan se vide sve rane, ali se sećanjem leče,
Ništa mi ne može, od zahvalnosti, tada postati preče.

Kruševac kliče sedam vekova, nebo se cepa na pola,
Srbija peva kosovske pesme, satkane od jada i bola.
Oblaci tamo, baš ovih dana, krvave suze liju,
Pravda i krivda, ljubav i mržnja, borbu istine biju!

A ja se danas u carskom gradu, zaklinjem svojom čašću,
Da svoje potomke, zadojiću, istinoljubivom strašću,
Da poje pesme vidovdanske, kite se crvenim cvetom,
Seme sa polja rodnih, kosovskih, da prosipaju svetom!

Ljiljana Tamburić

Suza

Pustih suze nek zauvek liju,

neću silom bisere da sputam,

da natope moju agoniju,

da je lakše nekako progutam.

 

Pijem suze one mene piju,

dodirom mi tužno srce truju,

od istine same sebe miju,

vapaj duše neće ni da čuju.

 

Kani suzo moj lik se ne stidi,

pa ureži brazdu ispod oka,

samo pazi da ona ne vidi,

koliko je rana mi duboka.

 

Kreni suzo pa zaboli snažno,

ionako sve je bilo lažno.

autor

Jovica N. Đorđević

( НЕ)ЗАБОРАВ

Не знам шта бих дао
да си сада овде,
и да могу твога
лика да се сетим.
Жао ми је што су,
нека драга лица
у једно се слила.
Ни сам не знам који
део сад да вратим.

Због тог бих морао
опет да те видим.
К’о несташна сена
да прођем крај тебе.
Да упамтим твоје
очи, тело, косу.
И на крају, да ти
вратим самог себе.