БОЈ НА ПЛОЧНИКУ – Миљојко Милојевић Биле


БОЈ НА ПЛОЧНИКУ

Девет Лазар посекао гора
пут да спречи Мурату султану,
Агарене силне да примора
баш у место Плочник да застану.
Двадесет је иљада сељака
секло горе од зоре до мрака.

Дрхте горе долине и пути:
црна хорда Топлицу притиска
свуд се чује јаук, лелек, писка…
Злочин чине Агарени љути:
док Топлица носи убијене,
отимају и блага и децу и жене…

Стани мало свирепи султане,
на Плочнику заустави хорде,
с мачевима да укрсте ђорде,
пут ти крију балвани и гране…
дуг Србији овде ћеш да вратиш
и животом злочине да платиш…

А Топлица надошла ко море,
дрвље ваља црња од орања,
са обала камење одрања…
Из ње куља топла магла сива,
а два цара ко два горска дива
по тој магли мора да се боре.

У бој ступа Срђа Злопоглеђа,
силан јунак страшних црних веђа…
Од његовог погледа се страда,
он не кличе, он ништа не каже,
по два и два на копље набада,
преко себе у Топлицу слаже.

А коњ Вранац, као ала стара,
господару прићи ником не да,
ког погледа зубима уједа,
са све четир бије и обара.
До копита огрезо у крви:
гази, рже, оборене мрви.

И Срђина чета бескућника,
све јунаци од првога реда:
снажних прса и мрка погледа…
И без песме и бојнога клика,
руши, ломи, ко ураган прави,
мачем сече, ил рукама дави.

А тек горе сред царскога пута,
где се бије тешка битка љута,
своје ате разиграли  гојне,
три витеза – три војводе бојне.
Пријатељи од младости ране
Агарене руше на све стране.

Побратими у боју и пићу:
с  леве стране Топлица Милане,
а са десне Косанчић Иване,
у средини Милош Обилићу.
Хитри, лепи ко соколи сиви,
свак се живи тој тројици диви.

Настави са читањем “БОЈ НА ПЛОЧНИКУ – Миљојко Милојевић Биле”

Visits: 1745
Today: 5
Total: 1634851

ПЕСМА ГОДИНЕ за 2009. годину


Miljojko Milojević Bile

GROBLJE, TAMA, ČAMA…

Ovde, na groblju u gradu,
iznad svakog dobra, iznad svakog zla,
počivaju drug do druga, ovdašnji do stranca,
i heroji, i genije slavni kraj tužnog pijanca
– svi u tami teškog, vlažnog, tla.

Ovde, u miru počivaju deca i ljudi i žene,
bez ljubavi, i sreće, i jada, i bez nade svake.
U tišini i dubokoj čami svoje crne rake,
očekuju voljene i drage…
Tu i moja draga očekuje mene!

A, ovde, na groblju moga milog sela,
iznikli i rastu sve cerovi sami.
Među njima jedna breza bela
prkosi tišini i grobljanskoj čami.

Kada me sahrane tu, kraj travnoga puta,
voleo bih da mi iznad čela mesto
cera, mesto gloga ljuta,
nikne samo vitka breza bela…

I u dane letnje i u noći jesenje i sive
šumi, šumi, šumi
sve lepše, i duže, i više…
Da se zvezde i okolni humi začude, zadive,
kako brezi pesme mrtav pesnik piše.

(c) Miljojko Milojević

NAPOMENA: Za najbolje u takmičenju za PESMU GODINE za 2009. godinu na sajtu PoezijaSCG proglašena je pesma Miljojka Milojevića Bila GROBLJE, TAMA, ČAMAPo mišljenju posetioca sajta najbolja je pesma *KAD DUŠA ZABOLI * koju je napisala Stana Minić! Pogledajte kako je izgledalo uručivanje nagrada na linku: VIII SUPES.


Stana Minić

KAD DUŠA ZABOLI

U iskopanoj duši opet raste pelin
tako malo reči za tako mnogo bola
i tako malo suza za tako puno tuge
ćutati ne mogu a pričati nemam s kim

nema ni sna da odmorim dušu od pitanja
ni zračka sunca čak ni u svitanja
kad isto je i noć i dan i jutro i mrak
kad nemam s kim da podelim

taj osećaj bola što je k’o smrt jak
ni srce svoje nemam kome dati
pa molim boga da prestane kucati
nek odmore misli u tom večnom snu
nek istrule ruke kad nemaju zagrliti
čoveka u čoveku prijatelja bar
ma kome treba život kada on to nije
zar se srce može baciti k’o stvar
u ruke onom kom su reči zmije…

© Stana Minić

Настави са читањем “ПЕСМА ГОДИНЕ за 2009. годину”

Visits: 520
Today: 4
Total: 1634851

OMAŽ – Preminuo član Poezijescg BILE Miljojko Milojević – Nek mu je večna slava !!!!

Preuzeto od Vesne Mladenovic F:B. BILE –MILJOJKO MILOJEVIĆ je preminuo 26. decembra 2014. godine. Svaka reč s moje strane je suvisna… Poeta, lektor, intelektualac… roditelj koji je izgubio dva sina u jako kratkom periodu, deda, PRIJATELJ, DOBAR ČOVEK… izumrla vrsta… REMINU               Biografije pesnika – Miljojko J. Milojević Bile … Настави са читањем “OMAŽ – Preminuo član Poezijescg BILE Miljojko Milojević – Nek mu je večna slava !!!!”

Preuzeto od Vesne Mladenovic F:B.

BILE –MILJOJKO MILOJEVIĆ je preminuo 26. decembra 2014. godine.
Svaka reč s moje strane je suvisna… Poeta, lektor, intelektualac… roditelj koji je izgubio dva sina u jako kratkom periodu, deda, PRIJATELJ, DOBAR ČOVEK… izumrla vrsta…

11010596_10205353604135868_8169292686255790389_nREMINU

 

 

 

 

 

 

 

Biografije pesnika – Miljojko J. Milojević Bile

A – BIOGRAFIJE PISACA, Miljojko Milojević (Urediti Članak) od Ljuba Obradović

Bile Miljojko J. Milojević, rođen1936. g. u Spancu kod Kuršumlije.Završio Gimnaziju,Višu ekonomsku i Novinarsku školu u Beogradu. Pored ekonomskih poslova , a i profesionalno, bavio se novinarstvom.

Član je Književnog društva „Rade Drainac“ u Prokuplju. Radove objavljuje u časopisima: Tok, Jefimija, Putevi kulture, na internet sajtu Poezija SCG i Helli Shery.

Pesme su mu objavljene u Svetskoj antologiji o životinjama, Zborniku Zaveštanja – Udruženja srpskih pisaca iz Ciriha, Zborniku rodoljubive poezije Kosovo prvi prag Srbije i u knjigama *PRVI PUT* i *LJUBAVNI recePAT* – zajedničkom izdanju pesama stvaralaca na sajtu Poezijascg. Objavio zbirke pesama: U očima pesnika – 2008.g.; Potraga za sokolom – 2009.g.; Legenda o Kosti Vojinoviću – 2010.g. i Književne kritike pod naslovom Osvrti – 2010.g. Piše: pesme, prozu- kratke priče i književne kritike . Sada, kao penzioner, živi u Beogradu i u Spancu .

POTRAGA ZA SOKOLOM

Od kad su crni oblaci rumeno sunce prekrili,
i mučki Slobodu ubili,
svakoga dana
iz geta, između gavrana,
ja, tužan do bola,
na mračnom nebu tražim sokola.
U gnezdo sokolova
uletele brbljive svrake i s Kosova
ljuti psoglav sa nagonom pljačkaša, ubica…
Ja, ljut do bola,
između klečalica i rugalica
na porobljenom nebu tražim sokola.
Od kad je zvezda crvena pala,
čopori stranih tvorova, lisica, šakala,
uz ervrolizsce zločinom se ponose
i za džabe sve što žele grabe, nose…
Ja, besan od bola, ne nađoh sokola!
Kad saznam gde spava probudiću lava!
Tada će zakliktati i sivi soko
i uzletećemo visoko, visoko…
S crvenog sunca razbićemo oblak tmasti,
razjuriti haške lovce i psoglave napasti.
Porobljenom, časnom, rodu
vratićemo Dostojanstvo i Slobodu.
U Slobodi, širom moje zemlje nove,
uzgajaću golubove, sokolove i lavove.
Kad potomke zdrave rode
učiće ih: sve dok zvezde rumen zrače,
da porobdžije nisu jače
od Poštenja, Pravde, Sloge i Slobode!

(C) Miljojko Milojević

Настави са читањем “OMAŽ – Preminuo član Poezijescg BILE Miljojko Milojević – Nek mu je večna slava !!!!”

Visits: 135
Today: 0
Total: 1634851

Jela- Miljojko Milojević

JELA Na proplanku iznad sela ispred šume i bokora jorgovana, stasala je, zimzelena, vita jela. Ispod njenih gustih grana, u svežini njenog hlada, vezak vezla pastirica Jela mlada. Vez’o sam joj slatke priče, o ljubavi što iz mladog srca niče. Zanesena u svoj vez gledala me s čežnjom vrelom a na platnu snežno belom širio … Настави са читањем “Jela- Miljojko Milojević”

Bile

JELA

Na proplanku iznad sela
ispred šume i bokora jorgovana,
stasala je, zimzelena, vita jela.
Ispod njenih gustih grana,

u svežini njenog hlada,
vezak vezla pastirica Jela mlada.
Vez’o sam joj slatke priče,
o ljubavi što iz mladog srca niče.

Zanesena u svoj vez
gledala me s čežnjom vrelom
a na platnu snežno belom
širio se veličanstven rumen slez.

Jesen stiže: magle… kiše…
Ispod jele ne ljubi me Jela više!
Moja Jela, moja ljubav, čežnja, nada…
vratila se u svetlosti velegrada…

Joj, uh, ah, što boli,
što srce strada
pastirica kad se voli!
Kad se ljubi pa izgubi
u sivoj gžungli velegrada…

***

Ej, taksisto, kočijašu,
gasi tadžu, gasi, gas!
Ne vozi me u velegrad,
već u krčmu staru našu
da utažim gorki jad,
u vinu da nađem spas…
In vino veritas!

(C) Miljojko Milojević
15.2.2011

Visits: 268
Today: 0
Total: 1634851

Vuk – Miljojko Milojević

VUK Sneg, led, vetar, ciča zima jaka… Februar je, vukovi se pare, a za starog vuka, vuka samotnjaka, sad ne mare ni vučice stare. Za čoporom više se ne vuče, već sam luta po seoskom putu i proklinje tešku starost ljutu… Puška puče -pade stari vuče! Dok vučari mrtvog vuka nose, žito, meso, sir i … Настави са читањем “Vuk – Miljojko Milojević”

Bile

VUK

Sneg, led, vetar, ciča zima jaka…
Februar je, vukovi se pare,
a za starog vuka, vuka samotnjaka,
sad ne mare ni vučice stare.

Za čoporom više se ne vuče,
već sam luta po seoskom putu
i proklinje tešku starost ljutu…
Puška puče -pade stari vuče!

Dok vučari mrtvog vuka nose,
žito, meso, sir i novac prose,
na pun mesec dalek, leden, žut

negde urla vuk samotnjak ljut…
Od svog sina: novog moćnog vođe,
ni oglotke ne sme da zaglođe

(c) Miljojko Milojević
Poezijascg 31. Januar 2009.g.
Komentara: 17; Pročitano: 242; Ocena: 5

Visits: 157
Today: 0
Total: 1634851

JELA – Miljojko Milojević

JELA Na proplanku iznad sela, ispred šume i bokora jorgovana, stasala je, zimzelena, vita jela. Ispod njenih gustih grana, u svežini njenog hlada, vezak vezla pastirica Jela mlada. Vez’o sam joj slatke priče o ljubavi što iz mladog srca niče. Zanesena u svoj vez gledala me s čežnjom vrelom a na platnu snežno belom širio … Настави са читањем “JELA – Miljojko Milojević”

JELA

Na proplanku iznad sela,
ispred šume i bokora jorgovana,
stasala je, zimzelena, vita jela.
Ispod njenih gustih grana,

u svežini njenog hlada,
vezak vezla pastirica Jela mlada.
Vez’o sam joj slatke priče
o ljubavi što iz mladog srca niče.

Zanesena u svoj vez
gledala me s čežnjom vrelom
a na platnu snežno belom
širio se veličanstven rumen slez.

Jesen stiže: magle… kiše…
Ispod jele ne ljubi me Jela više!
Moja Jela, moja ljubav, čežnja, nada
vratila  se u svetlosti velegrada…

Joj, uh, ah, što boli,
što srce strada
pastirica kad se voli!
 Kad se ljubi pa izgubi
u sivoj džungli velegrada…

***
Ej, taksisto, kočijašu,
gasi tadžu, gasi gas!
Ne vozi me u velegrad,
već u krčmu staru našu
da utulim gorki jad,
 u vinu da nađem spas…
In vino veritas! 

Miljojko Milojević

 

 

Visits: 87
Today: 0
Total: 1634851

Biografije pesnika – Miljojko Milojević

Miljojko J. Milojević, rođen1936. g. u Spancu kod Kuršumlije.Završio Gimnaziju,Višu ekonomsku i Novinarsku školu u Beogradu. Pored ekonomskih poslova , a i profesionalno, bavio se novinarstvom. Član je Književnog društva „Rade Drainac“ u Prokuplju. Radove objavljuje u časopisima: Tok, Jefimija, Putevi kulture, na internet sajtu Poezija SCG i Helli Shery. Pesme su mu objavljene u … Настави са читањем “Biografije pesnika – Miljojko Milojević”

Bile

Miljojko J. Milojević, rođen1936. g. u Spancu kod Kuršumlije.Završio Gimnaziju,Višu ekonomsku i Novinarsku školu u Beogradu. Pored ekonomskih poslova , a i profesionalno, bavio se novinarstvom.

Član je Književnog društva „Rade Drainac“ u Prokuplju. Radove objavljuje u časopisima: Tok, Jefimija, Putevi kulture, na internet sajtu Poezija SCG i Helli Shery.
Pesme su mu objavljene u Svetskoj antologiji o životinjama, Zborniku Zaveštanja – Udruženja srpskih pisaca iz Ciriha, Zborniku rodoljubive poezije Kosovo prvi prag Srbije i u knjigama *PRVI PUT* i *LJUBAVNI recePAT* – zajedničkom izdanju pesama stvaralaca na sajtu Poezijascg. Objavio zbirke pesama: U očima pesnika – 2008.g.; Potraga za sokolom – 2009.g.; Legenda o Kosti Vojinoviću – 2010.g. i Književne kritike pod naslovom Osvrti – 2010.g. Piše: pesme, prozu- kratke priče i književne kritike . Sada, kao penzioner, živi u Beogradu i u Spancu .

POTRAGA ZA SOKOLOM

Od kad su crni oblaci rumeno sunce prekrili,
i mučki Slobodu ubili,
svakoga dana
iz geta, između gavrana,
ja, tužan do bola,
na mračnom nebu tražim sokola.

U gnezdo sokolova
uletele brbljive svrake i s Kosova
ljuti psoglav sa nagonom pljačkaša, ubica…
Ja, ljut do bola,
između klečalica i rugalica
na porobljenom nebu tražim sokola.

Od kad je zvezda crvena pala,
čopori stranih tvorova, lisica, šakala,
uz ervrolizsce zločinom se ponose
i za džabe sve što žele grabe, nose…
Ja, besan od bola, ne nađoh sokola!
Kad saznam gde spava probudiću lava!

Tada će zakliktati i sivi soko
i uzletećemo visoko, visoko…
S crvenog sunca razbićemo oblak tmasti,
razjuriti haške lovce i psoglave napasti.
Porobljenom, časnom, rodu
vratićemo Dostojanstvo i Slobodu.

U Slobodi, širom moje zemlje nove,
uzgajaću golubove, sokolove i lavove.
Kad potomke zdrave rode
učiće ih: sve dok zvezde rumen zrače,
da porobdžije nisu jače
od Poštenja, Pravde, Sloge i Slobode!

(C) Miljojko Milojević

Visits: 162
Today: 0
Total: 1634851

SAN – Miljojko Milojević

Visits: 114 Today: 0 Total: 1634851

Visits: 114
Today: 0
Total: 1634851

Jutro kraj Save- Miljojko Milojević

Jutro kraj Save    Proleće je:lista cveće i drveće, raste nežna, sočna, trava- sve u novi život kreće, na suncu se presijava plava Sava…   Na obali oko mene lepršaju golubice i gugutke, lepe, slatke ko poljupci nežne žene, kada grli i šapuće, ili strasno ljubi ćutke…   Dok me nemir i starost svija i … Настави са читањем “Jutro kraj Save- Miljojko Milojević”

Jutro kraj Save

  

Proleće je:lista cveće i drveće,

raste nežna, sočna, trava-

sve u novi život kreće,

na suncu se presijava plava Sava

 

Na obali oko mene

lepršaju golubice i gugutke,

lepe, slatke ko poljupci nežne žene,

kada grli i šapuće, ili strasno ljubi ćutke…

 

Dok me nemir i starost svija

i u prazno lete čežnje i sijaset davnih želja,

ostaju mi tople reči prijatelja:

 

nepesnika i pesnika, poezija zaljubljenih poetesa.

Ko odbrana od tamjana i mučkog stresa

zablistaju: Kalemegdan, Niš, Prokuplje, Kuršumlija.

                                                       Kraj Save, 27.mart 2010.g.

 © Miljojko Milojević

Visits: 98
Today: 0
Total: 1634851

Legenda o Kosti Vojinoviću-Miljojko Milojević

      Iz poeme:                                 Legenda o Kosti Vojinoviću         9. U decembru, u poznu jesen, sedamnaeste, Da unište ustanike vrle, smele, Potere su rešetale ogolele šume česte, A zasede opsedale tužna sela, staze bele… S jastrebačkih snežnih kosa, U seoce, slobodarsku, Alabanu Siđe Vučko i njegova žena Rosa Da preuzmu municiju … Настави са читањем “Legenda o Kosti Vojinoviću-Miljojko Milojević”

 

 

 

Iz poeme:                        

        Legenda o Kosti Vojinoviću
 

      9.
U decembru, u poznu jesen, sedamnaeste,
Da unište ustanike vrle, smele,
Potere su rešetale ogolele šume česte,
A zasede opsedale tužna sela, staze bele…

S jastrebačkih snežnih kosa,
U seoce, slobodarsku, Alabanu
Siđe Vučko i njegova žena Rosa
Da preuzmu municiju i suvu hranu.

Vojinović i neznane tri komite
Ostadoše, nedaleko, iznad sela,
Iz šljivika brzom paljbom da ih štite
U slučaju da je selo zla zaseda zaposela.

A kad Rosa stiže sama na sred sela
Dočeka je jatakinja u suzama, nevesela…
Beše jasno ali kasno: i paljba je započela…
Bezometkom veze Rosa, mirna, smela.

Iz zaklona mauzerom Vučko reže…
Vojinović i precizne tri komite
U pokretu Rosu, Vučka vatrom štite.
I Bugari, iznenadno, divlje beže.

Nasta tajac.Mali odred napred kreće
I ne sluti da zasede stoje jače, mnogo veće.
Vojinović i ne sanja ratna sreća da ga neće…
A o tome Vučko Pantić ukazuje na sledeće:

      10.

Sred seoca Alabane
Kad Vojvoda bojak vodi
Staru ranu vrelo tane
Tad slučajno opet zgodi.

Iz zle rane dok rumena krvca lije
Kosta kaže:”To za mene ništa nije!”

Kako nije, kad ta rana boli, peče…
Zato Vučko u rumeno zimsko veče,
Dok još borba, traje, teče,
Svom vojvodi hrabrom reče:

”Tvoja rana mora da se brzo zbrine.
Vodiću te ja u Spance do tazbine.
I dva druga, dok noć traje, uz doline,
Preko luga i potoka i čistine,
Na istom atu jure, žure u Grgure…

Tu ih stiže zimska zora.
Vučko dalje ne sme, neće…
Da se vrati natrag mora…
Bez ikoga i bez sreće,

Sad sam osta ranjen Kosta!

Iz Grgura, iz uboge vodenice
Prema Spancu, iza gora,
Sad vojvodin pogled luta:
Mili sinak i bez oca i majčice
Da odraste tamo mora…

O, kako bi da ga vidi,
Al mu ne da rana ljuta,
Što ga steže, peče, bridi…

Vodenički kamen stoji
Niti melje, nit čekeće,
Al rečica ko da broji
Dok žubori ”Hoće-neće,

Hoće-neće” da zaraste rana
Stara, bolna, jaka,
Što je dobi lednog dana
Od Nemaca kod Trećaka.

Dok bol raste, misli muti,
Zamomori sa tavana: ”Neće-neće!”
U groznici, vatri, sluti
Da mu nema ratne sreće…
Iz mučnjaka:”Vara, vara-sreća neće!”

Na tavanskoj, od paspalja, beloj gredi
Pun redenik, fišeklija, puna stoji.
Dok po njima miš trčkara, skačka, sedi,
Vojinović boljku vara:metke broji…

A kad zimski danak minu
I nad vrhom Cerovice
Srp mesečev, mala zvezda plava sinu,
Stara brava, škljocnu, škrinu…

Crna senka na prag stade.
Niko ne zna ko proviri,
Niti šta mu pruži, dade.

Još uvek se sumnja širi:
Da to beše jadan, bedan,
Crni žbiri srebra žedan…

Jer dva dana posle toga,
Pešadija, haubica i konjica
Napale su na sokola ranjenoga…
Nagrnula zla stotica
Na legendu, ustaničkog vođu, Boga!

Vodenicu u sred dana
Obavija dim i tama…
Haubica kamen ubi,
Cerovicu snežnu slama
Pod oblake što se gubi.

Al ponovo i ne riknu
Nišandžija bolno kriknu,
Jer kad Kosta ponišani
Obavezno utamani…

Muk… Tišina…Ne zna niko
Šta se zbiva sa ratnikom.
            
I Bugari pojuriše sa urlikom…

I  bi paljba gusta, česta
I Bugara mrtvih dosta…
Municije brzo nesta,
Dva mu metka samo osta…

Dok prkosi ljutoj rani
Što mu ne da
Ni da diše, ni da gleda
Pretposlednjim metkom brani
Prilaz s preda
I živ neće da se preda.

Snažnu želju za životom misao sledi:
Da u ropstvu, poniženju, patnji, bedi,
Bez Slobode sad živeti i ne vredi…

Zadnjim metkom što mu osta
Svoje srce sam prostreli
I na pragu mrtav osta
Mlad Vojvoda Kosta smeli.

I legenda srpska posta!

Opkoljena silnom vojskom oba cara,
Poturica i Hrvata i Šiptara,
Tiho jeca vodenica mala stara
Što Vojvoda zle silnike ne obara.

U skrovištu Vučko Pantić čudno sanja:
Decembarsko nebo vedro…zvezde plave…
Pod njegovim vranim atom tle potanja,
On na konju, pod oružjem, al -bez glave!

San kazuje dragoj ženi
Sav u znoju, s čela briše golu vodu.
A Rosa će:”Jao, Vučko, jao meni
Izgubismo mi Vojvodu!”

I zaista vest se proču u narodu:
Vojinović hrabro pade za Slobodu!

 Miljojko Milojević

Visits: 76
Today: 2
Total: 1634851