КОШАВА С’ КАРПАТА – Душан Комазец

На стази беспућа везани к’о ланци,
обгрљени мамним славолуком хтења,
два таласа нежна посташе незнанци,
које плима носи к’ ушћу сажаљења.

Сад нас као жрвањ воденички мрви
испијена чаша нектара и жучи.
Иако сам био последњи и први,
ти си мед испила.Мене моја мучи.

Звезде сањалице што небеса пламе,
никада се мени наругале не би,
нит’ бих због безнађа чемер пио, да ме
миложуднo ниси призивала себи.

Док слутња немила с појутарјем руди,
безмерном гордошћу јече твоје речи,
исткане бездушјем нечовечје студи.
Никог овде нема да жар њихов спречи

Остављам за собом сиротињско доба.
Кофер празан враћам, поклањам ти хтења.
Залуд си од мене направила роба.
Достојан не бејах твога сажаљења.

Конак срцу тражим, јер прошлост кидише.
Залуд куцам, сва су затворена врата.
И никога нема да ми сузе брише,
сем кошаве силне, негде са Карпата.

Војниково писмо сестри

Мила моја сејо,

мисли су ми као река крви
што `но тече тамо где сам рођен,
У црно се земља заодела
Ова војна биће кобна веле
Кућу ваља очувати бојем.

Дорасло је што нејако било,
Осилило што имало снаге,
Покајник сам греха прадедовских
док будућност у недрима носим

Праштај земљо, мајко, сестро
што на живот и не мислим више
Срећу српску у наручју држим,
небо сјајно пуно ведре наде

Ноћ је црна, војнички копоран
а гора је к`о издајство мрачна,
Играчка је вера Невернику
Ја крст носим – не плашим се сејо
Лоша вера куне, добра – благосиља!

Ко да ово очима погледа?!
Српском сузом орошена поља
Српском крвљу окупану земљу,.
А кад суза радости да кане?!

Жедан сам ти вина, а гладан до неба
олистала гора, а жито је влатало
и да ове ране завидамо, биће леба
Гладан био, гладан остарио!

Сањам тебе у сред кола, селе!

Молим опет, чим добијеш карту
узврати ми макар које слово
да ми писмо донесе радости
што сте здраво мада скупа нисмо

Уз поздраве пуне братске љубави
да си ми ЗДРАВО!

ДОБРИ КАМИКАЗА – Андреја Ђ. Врањеш

ДОБРИ КАМИКАЗА

У сан ми дође и каза,
нећу да гинем за Цара,
заљубљен сам у трешњин цвет,
ако летети будем хтео,
мој лет ће бити за бољи свет.

Летећу на пчели из Босута села,
фанатик више не желим бити,
из мог авиона, по сновима дечјим,
медна  киша ће лити.

У очима пламте,
Хирошима и Нагасаки,
слике од бола јаче,
сад  идем, рече тихо
и  сан поче да плаче.

Настави са читањем “ДОБРИ КАМИКАЗА – Андреја Ђ. Врањеш”

Poslednji vapaj za spas – Ljiljana Tamburić

POSLEDNJI VAPAJ ZA SPAS

Stvori nam Svevišnji nebo i zemlju,
zveri i ptice na njoj,
stvori nam planine, mora, livade
da im se ne zna broj,
sunce i mesec, pa zvezde sjajne,
da nam osvetle put…
Kad sve to vide jako se rastuži prizorom beše ganut…

On će odnekud sve to da gleda
i biće tužan i sam
pa se odluči: Stvoriću čoveka
i sve ću da mu dam…
Lutao čovek sam ovim rajem,
ptice mu pevale pesme,
jeo je bobice, s izvora pio,
ne beše ničeg, što ne sme…

U vodopadu, kristalno čistom,
lice je jutrom umiv’o,
u hladovini je pod lipom mirisnom
o nečem čudnom snivo…
Stvoritelj razgrnu koprenu snova
pa unutra zagvirnu…
Ugleda tamo, nalik čoveku, ženu,
naprosto divnu…

Sledeće noći, magijom svojom
uze čoveku rebro,
od njega isklesa, isplete, nacrta,
od svega najviše vredno.
Čoveku stvori ljubav i snagu
da sve teškoće prebrodi,
al’ žena lukavstvom tad se posluži
jer želeše da rodi…

Ta je ideja koštala čoveka života
lepog u raju,
za opstanak su sada morali sve od sebe da daju.
Ipak milostiv, Bog višnji beše,
ostavi ih na Zemlji
a Zemlja lepa ko i Raj što beše,
samo su oblaci belji:

Beše tu livada, mekih, zelenih
i cveća divnog na njima,
boje i mirisi omame dušu,
i telo pleše s njima…
Raskošne šume čuvaju divove
stoletnih stabala lisnih,
pčele skupljaju medne sokove
s’ cvetova zove, mirisnih…

Rekama teče voda života, da poji ljude i bube,
životinje i insekti se baš isto,
kao i ljudi ljube…
Nebo daruje zemlji kišu, da niknu mlade biljke,
u ponoć, zvezde, stražare nebom
paleći žute svetiljke…

Od jednog čoveka i jedne žene
nasta milion ljudi…
A Zemlja jedna… Poče da nestaje
blaga, koje nam nudi…
Niko bosonog više ne hoda po mahovini rosnoj,
nit’ se ko divi hladovini, ni tepa
brezi zanosnoj.

Niko ne pleše po letnjoj kiši,
nit hvata pahulje u letu…
Bez naočara se pogled u sunce
ne dozvoljava detetu…
Sada se gradi, seče se šuma, prave se betonske staze,
sada se ljudi kolju zbog međa, a zemlju i ne gaze…

Sada se vozi, sada se leti, sada se putuje mislima…
Mora su mala, kao bara, za bezbroj
krokodila,
životinje se zavukle u rupe, a ljudi u čelične kaveze…
Kada se sagleda čovekovo delo
obuzme te osećaj jeze…

Čovekov otisak u ovom raju, na smaragdnoj planeti,
preko veštačkih trava i cveća, neće se ni nazreti.
Milion godina od dinosaura, a znamo sve o njemu…
Da li će čovek o postojanju ostaviti nekom dilemu?

Kada nas više ne bude bilo, to niko neće znati,
zato što otisci naših stopala neće u travi ostati.
Neće se znati ko je zidao te visoke i čvrste kule,
a priroda će zbog naše pohlepe večito da nas kune.

Jer ovaj poklon, što smo ga dobili, nije nam više važan…
Svet je nekako postao lažan, a čovek ohol i važan.
Priroda treba da bude hram, za duše koje se gube,
bašta, koja će do kraja sveta, da spaja i veže ljude!

Ljiljana Tamburić

Zasadimo ljubav u srca neljudi – Ljiljana Tamburić

ZASADIMO LJUBAV U SRCA NELJUDI

Zeleni šuma, a u njoj ptice, cvrkuću pesmu o miru…
Pesmu o miru, slušaju ljudi, koji se ratu opiru…
Ratu opiru i tiho plaču, žaleći decu što pate…
Decu što pate, gladnu i bosu, dok- umiru im tate…

Umiru tate, kuće se ruše, glad im u kosti ušla…
U kosti ušla, snove im cepa, strah im misli ne pušta…
A još je juče, po vedrom nebu, letela ptica sa granom…
Ptica sa granom, sada ne leti, nad bolom i nad stravom…

Nad stravom lete, gvozdene ptice, sejući seme smrti…
A seme smrti, mora se jednom, za navek zatrti…
Zatrti ljubavlju, među ljudima i među neljudima…
Neljudima, lepotom zaprašiti, otrov u umovima…

U umove baciti, bukete cveća, da procvetaju nade…
Nade će seme, ljubavi dati, da se radosti sade…
Saditi biljke, mira i sreće, u srcima dece naše…
Naše će molbe, za spas planete, verom nasuti čaše…

Nasuti čaše, pa nazdraviti, razumu što ljubav širi…
Što ljubav širi, oprostom iz srca, u ratu nacije miri…
Nacije miri, ljubav i duša, što ume stvoriti raj…
Stvoriti raj, živeti život i ljudski dočekati kraj.

Ljiljana Tamburić