Сада нас немили ветар мије,
а бесмо талас, безмерна плима,
која пред собом препреке слама,
охолост силних, зле империје.
Сада смо мали, скрива нас тама,
ал’ док смо овде нека нас има!
Нек’ на нас занос небесни крене
због чежње неме, располућене,
док безобзирни „продавци” магле
галопом силним, без зрна душе,
трагове наше умилне,кајне
затиру прахом тишине нагле.
Снове најлепше заувек руше!
Иако јуче је испијена
чемера горког пуна је чаша.
Ми путем сами, без кочијаша
хрлимо к’ мору бездушних сена
и гротлу немог увира туге.
О ноћи мамне,звездане, дуге,
О ноћи блудне и узалудне
зашто нам престаде најлепши руј?
Ми, чије ноћи бејаху бешње,
ми, који који некад најлепше трешње.
Зашто нас однесе ветрова хуј?
Ми што некада најлепше сне,
ми никад више, никада, не!
Респект!
Хвала лепо!
Kao i sve Vaše pesme i ova je za svaku pohvalu. Do sada nisam naišao na Vašu pesmu koja bi me ostavila ravnodušnim. Tako i ova a mislim i buduće. Moje poštovanje i respekt.
Хвала Вам Драгане на прелепом коментару.