ОПЕТ ПЕСМА – Андреја Врањеш

ОПЕТ ПЕСМА

Моја је прича написана негде,
дошла к мени,
нисам морао ја да је пишем,
требало је једино да се склоним,
да пратим стазу која ме води,
кроз песме тајне, којима дишем.
Настави са читањем “ОПЕТ ПЕСМА – Андреја Врањеш”

PREDGOVOR ZBIRKE PESAMA RUŽA U SNEGU I ODGOVOR ZAŠTO ZBIRKA NOSI TAJ NAZIV – Jasmina DImitrijević


ZAŠTO RUŽE U SNEGU

Proticao život kroz vreme i ja sa njim, a moglo bi se reći i ja sam njegovim ritmom tekla u znanom pravcu. Smenjivala su se leta i zime, ruže su cvale i venule i u meni
radost i tugu budile. Donosile su ruže radost kad sam ih gledala kako se u pupoljku ulepšavaju i kada sam ih rascvetale primala od voljene osobe, a tugu kad sam ih u vazi mrtve gledala.

I jedne rane zime videla sam ružu koja je bila poput mene, videla sam svoju sestru po svemu, po patnji i po radosti. Rani mraz popario je sve njene drugarice, prvi sneg sledio je njene latice a ona se ne da… Iste smo nas dve, pomislih tada . Pržilo nas je sunce, kiše nas mile, vetri povijali, snegovi nas okivali, a mi opstajemo. Stojimo uspravne i opstajemo, listamo i blistamo novom snagom, novom lepotom i novim sjajem. Vetrovi su nas katkad povijali do zemlje, grube ruke su nas dodirivale, a ruža i ja uspravno stojimo, vazda na oko bezbrižne i gorde. A kada bi kakva bezdušna sila uspela da nas povredi, nas dve smo poput Feniksa bujale u novom proleću, sa većom željom da opstanemo i da lepotom zavaravamo okolinu.

Настави са читањем “PREDGOVOR ZBIRKE PESAMA RUŽA U SNEGU I ODGOVOR ZAŠTO ZBIRKA NOSI TAJ NAZIV – Jasmina DImitrijević”

RAVANICE – LAZAREVO ČEDO Ljiljana Tamburić

Ravanice-Lazarevo čedo

Ravanice- majko- čuvaš li nam kneza?
Lazara, junaka, cara i monaha…
Svuda mu je bila ćelija i raka,
a u veri, uvek, jaka, tajna veza.

Crkvu Vaznesenja u tebi sagradi,
na četiri stuba i zlatom ukrasi,
pa kamenim gradom onda je ogradi
i sa sedam kula večnost joj naglasi.

Sebi za divljenje i za večni život
i za pokolenja koja će da pamte…
Plamenovi sveća, navek će da plamte
i čuvaju, dobro, tvoj presveti kivot.

Pod sumornim nebom ratova i smrti,
završi se crkva sva u živopisu…
Al’ Lazaru život sačuvali nisu
oni što su srpstvo rešili utrti.

Sahraniše Srbi, po Kosovskom boju,
Cara i junaka u njegovoj crkvi…
Tu položi dušu, pravedničku, svoju…
Po celoj se Srbiji pokopaše mrtvi…

Lazar posta svetac, a crkva svetinja,
bolnica, za bolan, narod i monahe,
škola, iz koje je izašlo daskala,
dostojnih divljenja i pohvale svake.

U večnosti samoj trenuci su kratki,
tirani su ponovo pošli da nadiru,
ne mogade Lazar ležati u miru,
manastir ga njegov na dug put isprati.

Sa ogromnom verom da će da se vrati…
Mošti mu osvanuše u crkvi brvnari,
Sentandreji, selu, punom božjih čari…
Lepše mesto bog mu ne mogade dati.

Ali i odatle u Vrdnik morade…
Monasi sagradiše Ravanicu Novu,
Crkvu Vaznesenju, umesto Jovanu…
Tu naš svetac uđe i mošti ostaše…

Još Srbiji nema spokoja i mira,
a kamoli onom što je verno ljubi,
taj srce i dušu za državu gubi…
Dušman posle smrti i u kosti dira.

Na novi put Lazar, kreće Šumadijom,
dok mu se obnavlja Ravanica prva,
pa od Beograda, preko brda, šuma,
Sreće se na kraju s’ svojom zadužbinom.

Ravanice – vilo kučajskih planina,
tri stotina godina Lazara si snila,
dok se duša tuda neprestano vila,
mošti su se skrivale od zlog tiranina.

Sada, posle više od godina šesto,
čuvaš oca svoga, čuvaš ovo mesto,
u tišini večnoj, pod kupolom svetom,
Ravanice, verna, Lazareva ćerko!

Ljiljana Tamburić