CARSKIM PUTEM DO STALAĆA – Ljiljana Tamburić

Carskim putem do Stalaća

Od Đunisa do Stalaća, uz obale dve Morave
Sveta gora, mala, naša, u njoj svetinje borave.
A u gori bajkovitoj, slavuj pesmu divnu poje
O crkvama što se kriju, u skutima šumske čoje.

Od Marićke bitke ljute, pa do Kosovskoga boja
Lazar crkve izgradio, ni sad im se ne zna broja.
Bilo ih je sedamdeset i još možda uz njih sedam
Sveti Roman sazda prvu, pa odatle druge gleda.

Gde Morava Južna skreće u klisuru kod Stalaća
Tu su vrata od Srbije, tu ne može svak’ da svraća
Kad je Turčin proterao monahe sa Svete gore
Carskim putem peške došli, crkve da sagrade nove

Mojsinjske planine pamte i poslonske isto tako,
Zvuke zvona sa zvonara, što ih mog’o čuti svako
Liturgije poj se čuje kao nekad preko brda
I danas se vernicima dešavaju mnoga čuda.

Tromoravlje i tri gore k’o najveće srpsko blago
Tu su zdenci i kladenci k’o da ih je bog poslag’o
U tom skutu zelenila i sad leže mnoge crkve
Svete vode što izviru ispod hrastova i bukve.

Ljiljana Tamburić

Kralj mahale

Ne nisam isti, vreme me truje,

iskustvo ubi dušu mi mladu,

pustoš što osta posle oluje,

preti da ugasi svaku nadu.

Sablasne vatre dušu mi pale,

šta hoću ja samo kad’ bi znale,

moje želje su minorno male,

da postanem kralj svoje mahale.

 

Ne nisam isti, troši me vreme,

deo po deo tone u noći,

na pleća pade još jedno breme,

da hodam pod njim ja neću moći.

Uzalud reči, uzalud hvale,

džaba nade velike i male,

sebično negujem ideale,

da postanem kralj svoje mahale.

 

Ne nisam alav, duša mi prosta,

Nevjansk toranj za sebe ne želim,

hoću sa onim što od me osta,

ranjenu dušu da proveselim.

Sve lepe reči i sve pohvale,

u deo srca lako bi stale,

vračare meni tiho bajale,

da postanem kralj svoje mahale.

 

Al’ vidi čuda samo sam čovek

alavost ljudska buknu u meni,

pa neću skroman da budem dovek,

nek’ pustoš moja sva ozeleni.

Sva zlata sveta oči bi krale,

za moju krunu vile bi znale,

porušio bih sve ideale,

da postanem kralj svoje mahale.

autor

Jovica N. Đorđević

 

 

Писмо брату

Бато мој,
Све хоћу да се борим,
а не могу да уздржим сузе
Јао моје туге за братом!
Како је тешко кад свој за свога не зна!?
Време и догађаји тако су метули брану између нас.

Сећам се нечега што је било, из детињства
Безброј малих успомена на мах се јаве,
па и`чезну. Сећања нестају као живот
и осипају се као изгубљена срећа,
а живот се претворио у бескрајну молитву,
у вечно ћутање и тражење мира.
Трошан је пут наде клонуле душе

Oво уклето племе своје вериге воли
и своју патњу диже у небеса
Свака стопа ове земље је једно бојно поље
Земља – споменик, борбе очајне и дуге
Земља подвига у поразу

Ви сте страдалници у боју
нас овде убијају на спавању. Сан нам краду,
а не знају да то одавно нису снови
већ најгори кошмари
Повађени су многи прагови, угашена огњишта.
Замандаљена или разваљена врата.
Србија је преполовљена.
Сва се у несрећу завила.

Ово је време жена, плача удовица.
Нарицање је једина песма која се чује.
Црне мараме се не скидају.
Мати и ја, као две женске туге.
Од жалости никада се не огледамо у огледало
стрепимо од слутњи шта ћемо у њему видети.

Све је ове године добро понело
биће и вина и ракије, жеђ да ти угаси
и да има ко да пије.
Жито смо оврли, биће и леба
само да се вратиш,
па да ти сеја умеси погачу
већу од твоје највеће глади.

Кад узмогнеш, пиши, не часи ни часа.
Одагнај стрепње и црне мисли
злослутнице и обрадуј нас.
У вери и нади у скори сусрет
прими моје поздраве. Твоја сеја.