На земљу пада тамна, ноћ као сенка туге
којом „харају” тајне, њене одане слуге.
Скривају занесене чаробним црним плаштом,
док тајновити месец заокупља их маштом.
Приђе тишина ноћи, па јој показа зубе
љубоморна на звезде, што је уснулу љубе.
И ћути, као дуга студен што гора брег,
заогрће капутом, док тихо веје снег.
Преполовљени месец путује к’ даљинама.
Заједно са њим језде по небеским шинама,
фењери, недоступни чарима пламне зоре.
Звезде, бисери ноћи, па воде разговоре.
И сваку зверку виде и камен, под који плен
сакрива се, јер жели да месец бледуњав,снен
за тамни блак зађе. Да као времешни пас
који од сунца бежи у заклону нађе спас.
Спокој по тмини влада, само понегде траг
мириса, који носе чедан, мио и благ
занос у даху ветра што мамни љубавни плам
доноси као поклон, неком к’о самује сам.
Posle mog komentara na pesmu “Noć u taboru” mogu samo da se ponavljam. Kako vidim po posetama i šira publika se slaže sa mojim vidjenjem Vašeg stvaranja deskriptivnih pesama. Sve najbolje Vam želim.
Хвала вам Драгане на лепим жељама и на лепом коментару. Што се тиче броја посета , оне нужно и не морају бити потврда квалитета песме, јер сам приметио да је доста квалитетних песама „занемарено” од стране читалачке публике. Срдачан поздрав.