Добродошли!
Волим те данас као некад
Теби сам дао све дане своје
и цели живот свој,
а ти си мени искрену љубав,
остаћу само твој.
Волим те данас као и некад,
пре много година
када си ме звала и шапутала,
љубави једина.
Било је дана, бесаних ноћи
кроз цео живот наш,
а ти си знала
једино драга утеху да ми даш.
Настави са читањем “Волим те данас као некад – Градимир Карајовић”
ЈЕСЕЊЕ РУЖЕ
Потиштена идем низ гробљанску стазу,
споменике гледам с пуно разних слика
смеше ми се сетно у свом игроказу
препознајем обрис, знаног, драгог лика.
С једне црне плоче смеши ми се деда
као да је хтео и сад да ме теши
са осмехом драгим, као некад гледа
из овалног рама драги лик се смеши.
Одмах ту уз њега нова туга спава,
очи моје мајке као да ме прате
јесул ово снови ил` сурова јава;
у очима њеним две се сузе злате.
Јесење сам руже ређала по плочи,
уз јецаје тихе бришућ мајци очи.
ВЕНАЦ СРЕЋЕ
Љубав никад признат нећу
нит’ пориве душе своје,
на мегдан ћу ако треба
да сачувам срце твоје.
Од трептаја, до уздаха
километри пута стоје,
досегнути те висине
за’те може срце моје.
Лице среће неки виде
а неком се и не јавља,
бисером се бисер кити
а камен на камен ставља.
Ко у причи кадар буде
да исплете венац среће,
ако не зна да га чува
у то коло нек’ не креће.
Настави са читањем ” ВЕНАЦ СРЕЋЕ – Драган Радосављевић”
РАВАНИЦА
Како си се узвисила светлоснице
У небеском оцилу земље и неба
Па светлиш и небо ти нема границе
Ти дишеш к’о душа, миришеш к’о хлеба.
Кора је твоја окриље земаљско свеца
Небеског кнеза, што те свету подиже
Кад га посекоше, ти болна зајеца
И небо снизи Господу да је ближе.
Господ га прими за чувара крста
Имање Христово да чува вечности
Огњила некрста нека су им пуста
А пород светих нам крстом да се крсти.
На авмону твоме света Раванице
Тропар светом кнезу да се вечно поје
Благослови народ света милоснице
Подари му љубав к’о небеске боје
Двери твоје капија је небославља
Отворена к’о срце да прими љубав
И да је даје к’о души мелем здравља
Светом кнезу време не чини заборав.
Чирацима твојим на светом престолу
У Христоолтару да се пале свеће
Свете мошти кнеза не ропћу у болу
И да време смрти вратити се неће.
А ти да нам светлиш света Раванице
Од светога мира опијаш нам рода
Светом кнезу будеш нада радосница
Окађена душа нашега порода.
Od rastanka s tobom sam u kafani sedim
Umesto tvojih usana čašu vina ljubim
Zbog sudbine tužne pijan sam često
I proklinjem je što sve što volim uvek izgubim…
Ne može vino da mi vrati tebe
Al dok ga pijem manje me boli
Ne može vino ni tugu da mi leči
Srce pati za tobom,još uvek te voli…
Dok u vinu svoju tugu lečim
U kafani pijan provodim noći
Svi mi kažu da zaboravim na tebe
Ali ja znam da to neću moći…
Ne može vino tugu da mi leči
Niti može tebe da mi vrati
Ne mogu uz njega ni da te prebolim
Pijem ga i plačem a sve više te volim…
Al lakše mi je makar noćima dok pijem
Iako znam da će uvek novo jutro doći
Al lakše mi je barem dok pijem
Zaboravim na tugu makar tokom noći.
Uprtog pogleda
u nebo skamenjeno
ptić cvrknu Nole
Сељак ако ти деда је био,
сељак и отац твој исто тако
а ти би хтео од тога више,
знај да то тако не бива лако.
А пример мој је за то баш прави,
нек неки мисле да није тако
но кад се све то на папир стави,
онда изгледа ево овако.
Сећања сежу до старог пања,
овце док пазим на њему стојим,
ту сам стекао прва сазнања,
чувам их будно и стално бројим.
Идем за стоком и учим слова,
док овце блеје и крава риче,
на пању стичем сазнања нова,
на пању читам најлепше приче.
Ко основци смо сви били исто,
пре подне стока, по подне ђаци,
и подношљиво све је то било,
јер сви смо авај – били сељаци.
Основна школа, било па прошло,
мука и беда, зној и голем рад,
а онда уписах гимназију,
сељаче дошло коначно у град.
Тек сада имаш тешке проблеме,
мангупи кад се на те устреме,
за твоје муке други не знају
а тебе киње и сви зезају.
Сељачки збориш а изглед страва,
фармерице „Ш“, простијих нема,
а на обући смоница права
и данас ми је тешка та тема.
Бежиш у страну и молиш Бога,
да ти некако и тај дан прође,
нико те не зна, нити знаш кога,
све док писмени први не дође.
Mатематикa, писмени први,
Живана креће да саопштава,
као у борби са много крви,
тридесет слабих, несрећа права.
А кад је прозвала моје име,
ко да на главу ми се сручи свет:
„Ко је тај? Добро, оличан! Седи!
Ти си добио на писменом пет.“
Много од тад ме примише боље,
а и радио сам, врло вредно,
за учење сам имао воље,
ал` сам се, пак, осећао бедно.
Факултета се нерадо сећам,
новац је оно што увек фали,
па нисам био нимало срећан,
мада ми беху захтеви мали.
Сећам се неких подрума, соба,
проблеми расли, читаво бреме,
а није било другог решења,
већ да науке свршим на време.
ДАВНА ЗРЕЊА
Кад ућути глас додола и кише се окамене,
Вреле слати похитају у мирисна давна зрења.
Још дремљиви виногради, одједанпут повилене,
У сенкама гројзоберским, дуж чокота и корења.
Појаве се незнане ми давне туге наслућене,
Осунчана модра земља, миришљави вински слад.
Трифунданске месечине самотоком испраћене,
Одводе ме пре видела у лојзарски лаки хлад.
Отргне се летња благост, давно пре јутарњих чари
Лагано ко светилиштем клизне нечујно на прсте.
Плавет густо труковану, јаки оплету ластари
У распуклом зрну грожђа, капи миља се укрсте.
Ако ли се грозд бременит преточи у капље вина,
И разлије ко свежина у пурпуру тамно- бледом.
Појави се сакривена сва подрумска хладовина,
Да охрабри ил растужи, жеђ угаслу за обедом.
Настави са читањем “ДАВНА ЗРЕЊА – Драган Величковић”
Љубав и вино
Заволи у вину мене,
ко што ме и без вина волиш,
немој срећо моја
тугу да дозволиш.
И црвена боја нека нас греје,
нека нам се срце смеје,
откуцаји ће бити јачи,
срећо моја само љубав нека нас греје.
Љубав и вино једно име, има.
И жилама мојим у крви,
тече црвено вино ово,
што пијемо га заједно,
и желимо се страсно
и кажем ти гласно:
да волим те најјаче
најдраже моје.
Настави са читањем “Љубав и вино – Бојана Мицић”
Милостињу тражим са усана медних
којима сам први целивао росу
у блаженству зора мамних, непрегледних,
кад су зарудиле у немом пркосу.
Нестала си као незнанац у магли,
однела са собом чежњу која руди,
а ја бих да волим ил’ да ми се суди
за оно што јесам и што нисам хтео.
Сад пред тобом стојим васкрсао цео
и молим к’о дете што играчку тражи.
Спознах да немире душа твоја тражи!
Поглед према теби не упутих нагли,
јер би тугом тада твоје нежне очи
оросиле и знам, био бих још кривљи,
па се не усудих ни корак да крочим.
Заћутах, иако све сам мање живљи.
Прекривају мене нежно ткане нити
замке, у коју сам као и сви чедни
упао узлетом, к’о мува без главе.
Они који мрзе сад сигурно славе.
С осмехом поруге смело недогледним
кидишу на ово измождено тело
као лешинари и своју би тугу
да творе у славље и моје опело,
јер никада нису дохватили дугу.