Милостињу тражим са усана медних
којима сам први целивао росу
у блаженству зора мамних, непрегледних,
кад су зарудиле у немом пркосу.
Нестала си као незнанац у магли,
однела са собом чежњу која руди,
а ја бих да волим ил’ да ми се суди
за оно што јесам и што нисам хтео.
Сад пред тобом стојим васкрсао цео
и молим к’о дете што играчку тражи.
Спознах да немире душа твоја тражи!
Поглед према теби не упутих нагли,
јер би тугом тада твоје нежне очи
оросиле и знам, био бих још кривљи,
па се не усудих ни корак да крочим.
Заћутах, иако све сам мање живљи.
Прекривају мене нежно ткане нити
замке, у коју сам као и сви чедни
упао узлетом, к’о мува без главе.
Они који мрзе сад сигурно славе.
С осмехом поруге смело недогледним
кидишу на ово измождено тело
као лешинари и своју би тугу
да творе у славље и моје опело,
јер никада нису дохватили дугу.