МОЈСИЊСКА СВЕТА ГОРА – Миљко Шљивић

У Србији, надомак Сталаћа,
Мојсињске се протежу планине,
у њима наша монашка браћа,
подигла свете насеобине.

У таквој Мојсињској „Светој Гори“,
за тиху молитву места скрита,
ту манастире Бог дивне „створи“,
од дошлих монаха Синаита.

Та „Света Гора“ молитву скрила,
између река што журно теку,
тиха молитва давно је била,
јоште у четрнаестом веку.

А живот миран, повучен и тих,
много монаха као и поста,
земља света поштована од свих,
и таква света до данас оста.

Пред нама је сада утабан пут,
што нам казује куд ваља ићи,
иако знамо да трњем посут
ми њим можемо у вечност стићи.

Треба да свако нађе себе ту,
па да на молитвама буде у:
Архангелима, Светом Јовану,
Мрзеници и Светом Роману.

ЖИВОТ У ВЕРИ – Миљко Шљивић

Јуче ми је у издању ПОЕЗИЈЕ СРБ изашла књига верских песама “Живот у вери”

У ВЕЛУЋУ НА
ВЕЛИКУ ГОСПОЈИНУ

Причаћу вам сад о деди,
да се памти та старина,
с њим смо овде долазили,
кад се слави Госпојина.

Сећам га се врло лепо,
водио ме он на славе,
кола шинска, па још стара,
упрегнуте вукле краве.

Поседала породица,
ах, како је само било
ја сам био тако мали,
у мајчино трчим крило.

Кренули смо у свануће,
још изашло сунце није,
да стигнемо у Велуће,
за почетак литургије.

Кад смо стигли, сместили се,
стоку сву у хладовини,
ми у цркву, у тишини,
и то редом по старини.

Мајка носи букет цвећа,
од кадифе и јасмина,
и прича ми да ће попа,
кашичицом дати вина.

На кошеној младој трави,
кад прођоше два три сата,
мајка бели чаршав стави,
ту је пиле и салата.

На ливади, много људи,
ту се игра, коло вије,
виолина стара гуди,
а хладно се пиво пије.

Овде сладоледa има,
донео Стoпањац Сима,
бомбонџија један стари,
лизала и слатке ствари.

Лубеница ту се хлади,
за свaког да се ослади,
ја искук`о сладоледа,
да ми куглу купи деда.

Од тад прође пола века,
постао сам и ја дека,
па сам на овај диван дан,
спремио „опел караван”.

Идемо сад сви из куће,
правац данас у Велуће,
Богдан, Лена, мали Коста,
Ал` знајте да није доста.

Ако Бог да биће срећа,
купићу и кола већа,
е вала купиће деда,
и комби ако затреба.

Унучићи су за деду,
срећа, свуд ћемо на славе,
са сећањем на мога деду
и његове рујне краве.

А кад прође пола века,
бићете бака и дека,
причаће се благо мени,
кад сам ја био на сцени.

Деца нам жива и здрава,
наздравимо чашом вина,
некa нам је срећна слава,
дан – Велика Госпојина.

ЈА И БАБА – Миљко Шљивић

Жалила се баба мами,
тешко јој је да ме чува,
каже да јој много лакше,
да сачува џак пун бува.

Ал’ ја желим да тренирам,
спорт је сада прави хит,
са бабом се ја нервирам,
баба није и спортски тип.

Пробао сам са кошарком,
кошарка је барем лака,
са два метра целу таблу,
промашује моја бака.

Спремио се ја за трку:
,,видећеш ти, бабо драга”,
истрчао сам на пољанче,
а од бабе нигде трага.

А онда се сетим бокса,
нападачки заузмем став,
руком лево, руком десно,
нос је бабин, постао плав.

Сукоб сад са мамом слутим,
могу и ја да се љутим,
хоћу деда да ме чува,
баби дајте џак пун бува.

СВИЊА ТРАЖИ МУЖА – Миљко Шљивић

Решила свиња да тражи мужа,
тражила с кућом, нашла је пужа,
ал’ кад су једно крај другог стали,
ману му нашла – много је мали.
Тражила даље па срела коња,
и одмах рекла ,, прави је шоња” ,
па онда овна, ал’ рекла свима:
,,Њега не желим, рогове има” .
Јарац јој често доноси цвеће,
она га неће – много мекеће.
А после јарца срела магарца,
њему одговор у писму пише:
,, Ја те не желим, лењ си превише”.
Медведа срете, јак је и снажан,
ал’она рекла:,, Прави се важан” .
Почела свиња и да се гоји,
тешко јој сама да звезде броји,
па једно вече у себи рече:
,, Ипак ми вепар најбоље стоји” .

МАШТА – Миљко Шљивић

( Б-Богдан Л-Лена. )

Л: Поштована публико. Мој брат Богдана Радмановић
Б: и моја сестра Лена Радмановић.
Л: Прочитаћемо вам текст „Машта“
Б: који је написао наш деда Миљко Шљивић
Б и Л: и надамо се да ће да вам се свиђа.

Б: Ја идем у вртић.
Л: И ја идем у вртић.
Б: А ја знам да читам.
Л: Па и ја знам да читам
Б: Е кад знаш да читаш кажи ми шта пише на улазу у вртић?
Л: На улазу у вртић пише: “Овo је место где царује машта“
Б: Видим да знаш да читаш али да ли знаш да машташ?
Л: А ти као знаш?
Б: Да, ја путујем царством маште и маштам да сам ЦАР.
Л: То је баш занимљиво. О чему још машташ?
Б: Маштам о свему и свачему. Маштам о будућности а мало размишљам и о прошлости. Рецимо размишљам о томе како сам био мали и маштам да сам се понашао као да сам велики.
Л: Е како то?
Б: Размишљам како сам био мала беба. Лежим у креветцу и чекам цуцлу. Долазе тетке, стрине, ујне, бабе и свака ме нешто задиркује: „деси, деси“ „Грллл“, па ме пипкају, па ме штипкају, па ме боцкају а ја сам бесан немогу да проговорим јер сам још мали али чекам своју прилику. Одједном једној тетки попусти пажња па поче прстићем да ме голица испод браде, говорећи „гили, гили, гили“ а ја устима „Цап“ па за прст. Тако је јаукнула као да сам јој одгризао прст. Е, помислим ваљда ће сад да ме остави на миру.
Л: Али како си могао да је угризеш, кад као беба немаш зубе?
Б: Како? Па ја маштам. Зар ти није јасно да нам машта омогућава да нам се дешава и нешто што нам се у стварности неможе десити.
Л: Да јасно ми је али си ти ипак претерао.
Б: Није то ништа, могу ја још више да маштам. Рецимо маштам да сам спортиста, тенисер и да играм тенис против Ђоковића.
Л: И као си га победио.
Б: Играм ја, игра Ђоковић. Ја боље, он још боље. Ја још биље и победим Ђоковића.
Л: А он?
Б: Шта он? Он почиње да плаче.
Л: А публика?
Б: И публика почиње да плаче. Почињу сви да лију крокодилске сузе.
Л: Какве су то крокодилске сузе?
Б: Е то су огромне сузе које се сливаше са свих страна тако да терен брзо постаде пун воде. Вода поче да расте као да је поплава. Људи почеше да пливају а они који нису знали да пливају почеше да дозивају помоћ. Одједно се зачуше сирене ватрогасасних кола и појавише се ватрогасци.
Л: Зашто ватрогасци кад нема ватре?
Б: Па ватрогасци не иду само кад ватра већ они имају задатак да спашавају људе у свим ситуацијама. Немој да ме заговараш да се не подаве људи. Пусти ме да и даље маштам. Узимам пехар и поклањам га Ђоковићу а он сав срећан. Људи престадоше да плачу а сунце јако огреја. Вода испари и на терену наста весеље.
Л: Како сад весеље?
Б: Велико весеље јер сам се у међувремену оженио и добио сам децу.
Л: Какву сад децу?
Б: Знаш ја маштам да ће моја деца бити много добра и да на њих нећу да вичем.
Л: А деца, каква су стварно?
Б: А деца немирна не дај Боже.
Л: А ти?
Б: Ја! Ја гледам у децу и размишљам. Ипак је мој деда у праву кад каже да је „прут из Раја изашао“.
Л: Шта то значи?
Б: То значи да се деца морају довести у ред чак и прутом
Л: А баба, шта она каже?
Б: Баба! Баба игра БИНГО и машта да ће да добије паре.
Л: Па је ли добила нешто.
Б: За сада ништа али се нада тј. машта, па ко зна може и да јој се оствари.
Л: Значи сви маштају а домаћи задатак чека.
Б: Ау! Добро ме подсети. Ја морам за домаћи да научим песмицу, да неби сутра код Тање било проблема.
Л: О каквом проблему је реч?
Б: Па о песмици која гласи: Сви маштају: Нека! Нека!
Сви маштају око нас.
Лепа нас будућност чека.
Ал у машти, где је спас.
А у збиљи добар буди,
немој рад да те мучи,
постаћемо добри људи,
томе нас и машта учи.

МИЉКОВО – Миљко Шљивић

У манастиру „Миљково“,
предивна то беше слика,
бех и видех ово, ново,
са свих страна рој верника.

Под црквени су дошли кров,
да се моле, да се крсте,
да добију и благослов,
своју веру да учврсте.

Верника много беше ту,
a мала je црква ова,
и не могаше сви у њу,
па се гради већа – нова.

И радују се свему том,
oна им је ко други дом,
посвећена је црква свом,
Светом Јовану Шангајском.

Јован је светитељ врли,
Јован овде монах беше,
па народ њему баш хрли,
људи то знају – не греше.

Ко руски племић се роди,
а српско порекло води,
циљаше из срца свога,
живот је вера у Бога.

Утицајан беше јако,
сви га прихваташе лако,
своју дадиљу усмери,
Православној руској вери.

Настави са читањем “МИЉКОВО – Миљко Шљивић”

СРЕТЕЊЕ – Миљко Шљивић

У Египту, у дичном Мисиру,
пре нове ере у трећем веку,
живео цар Птоломеј Фила-делф
и имао је библиотеку.

На папирусу и пергаменту,
књииге беху у времена стара,
„Ал` колика је њихова вредност“?
Упита цар библиотекара.

„Збирка је то од милион књига,
и збиља је неизмерно вредна,
ал` у односу на „Стари Завет“,
е па вреднија је ова једна”.

Цару не бејаше све то мило,
па људима нареди да крену,
да „Стари Завет“ они пронађу
па макар по било коју цену.

Иако су по природи тврди,
Јевреји је предадоше лако,
са циљем да дође до свих људи,
са циљем да је прочита свако.

Књига је та на старом јеврејском,
па није баш разумљива свима,
цар је желео да се преведе
ал` би проблем с преводиоцима.

Када он преводиоце нађе,
седамдест их је ту засело,
и радили су сви врло вредно,
да би се ово дело превело.

Одабран бејаше и Симеон,
и цар га међу друге уведе,
да Стари Завет, Светога Писма,
што пре на грчки језик преведе.

За превод му предадоше део,
из пророчанства Исаије,
„да ће девојка да роди сина“,
а он у то веровао није.

Стога је узео оштар ножић,
да реч „девојка“ њиме избрише,
и онде онда уместо тога,
да „млада жена“ лепо напише.

Тада се њему јави Анђео:
„Не бриши то и тај текст не квари,
то је пророчанство Исаије,
које ће да се тако оствари“.

Симеон прихвати да преводи,
према пророчанству Исаије,
прихватио је налог Анђела,
ал` и даље веровао није.

Чувши Анђео за Симеона,
да тврдоглав је у знатној мери,
рече му како ће да поживи,
све док се у то сам не увери.

Египат је векове спојио,
мину генерација – велик број,
и цар се давно упокојио,
само Симеон живи живот свој.

Симеон времешни старац поста,
јер прођоше безмало три века,
али са вером у Бога оста,
да оно пророчанство дочека.

У цркви постојала три места,
када се молило ил` славило,
за мушкарце, жене и девојке,
такво је за то било правило.

А када Марија роди Христа,
и четрдесет дана кад прође,
тада Марија Дева Пречиста,
са сином својим у цркву дође.

И стаде на место за девојке,
јер јој то свештеник тако рече
а свештеник беше Захарија,
главом отац Јована Претече.

Симеона Свети Дух доведе,
али нешто не беше у реду,
на месту црквеном за девојке,
неко већ тамо држаше бебу.

Тада је он по рамену дирну,
пожелевши да је опомене,
а она се истога тренутка,
са бебом према њему окрене.

Симеон тада познаде Христа,
и мајку што га на руци држи,
па узе да га прихвати радо,
и обе своје руке испружи.

И сада када Бога он прими,
и са Богом се тако сусрете,
уверио се у пророчанство
и из уста му одмах излете:

„Ја молим Господа Бога,
отпусти ме слугу Твога,
јер видеше очи моје
Господе, спасење Твоје“.

Како се Симеон уверио,
као што у пророчанству стоји,
спремно чекаше час тај да умре
и сутрадан се он упокоји.

Присутна беше и Света Ана,
све то видеше и њене очи,
и да дође чекани Месија
свету разгласи и посведочи.

А сви Хришћани славе Сретење,
дан када се Бог с људима срео,
а Симеон поста Богопримац,
јер је Бога примио и хтео.

Светог Симеона Богопримца,
прослављамо један дан касније,
а то зашто славимо Сретење,
па требало би да је јасније.

Молитва – Миљко Шљивић

Данас у цркви док звона звоне,
молим молитвом испред иконе,
за свако добро Вишњега Бога,
подука сећам се деде свога.

Док ме држао малог за руку,
шапутао је своме унуку,
савет по савет много је тога,
он ме учио да љубим Бога.

„Искрено увек се Богу моли,
јер Бог све људе чува и воли,
лоше долази са друге стране,
веруј у Бога и вечне дане.

Избаци мржњу, тај терет скини,
мржња човека несретним чини,
искрено мораш људе да волиш,
то ћеш постићи ако се молиш.

И док се молиш, то срцем чини,
искрено моли, ништа не брини,
љуби ти срцем Господа Бога,
љуби ти срцем ближњега свога“.

А ја сам био баш добро дете,
мисли ми стално ка Богу лете
и вођен руком од деде свога,
срцем се чврсто везах за Бога.

Живот ми брзо прође као дан,
својим животом сам задовољан,
ал` улагаћу и надаље труд,
за одговор добар кад дође суд.

И сада кад сам у годинама,
Богу се молим ја молитвама
и остаје ми да кажем свима,
деди захвалан на саветима.

АУТОБИОГРАФИЈА – Миљко Шљивић

Сељак ако ти деда је био,
сељак и отац твој исто тако
а ти би хтео од тога више,
знај да то тако не бива лако.

А пример мој је за то баш прави,
нек неки мисле да није тако
но кад се све то на папир стави,
онда изгледа ево овако.

Сећања сежу до старог пања,
овце док пазим на њему стојим,
ту сам стекао прва сазнања,
чувам их будно и стално бројим.

Идем за стоком и учим слова,
док овце блеје и крава риче,
на пању стичем сазнања нова,
на пању читам најлепше приче.

Ко основци смо сви били исто,
пре подне стока, по подне ђаци,
и подношљиво све је то било,
јер сви смо авај – били сељаци.

Основна школа, било па прошло,
мука и беда, зној и голем рад,
а онда уписах гимназију,
сељаче дошло коначно у град.

Тек сада имаш тешке проблеме,
мангупи кад се на те устреме,
за твоје муке други не знају
а тебе киње и сви зезају.

Сељачки збориш а изглед страва,
фармерице „Ш“, простијих нема,
а на обући смоница права
и данас ми је тешка та тема.

Бежиш у страну и молиш Бога,
да ти некако и тај дан прође,
нико те не зна, нити знаш кога,
све док писмени први не дође.

Mатематикa, писмени први,
Живана креће да саопштава,
као у борби са много крви,
тридесет слабих, несрећа права.

А кад је прозвала моје име,
ко да на главу ми се сручи свет:
„Ко је тај? Добро, оличан! Седи!
Ти си добио на писменом пет.“

Много од тад ме примише боље,
а и радио сам, врло вредно,
за учење сам имао воље,
ал` сам се, пак, осећао бедно.

Факултета се нерадо сећам,
новац је оно што увек фали,
па нисам био нимало срећан,
мада ми беху захтеви мали.

Сећам се неких подрума, соба,
проблеми расли, читаво бреме,
а није било другог решења,
већ да науке свршим на време.

И заљуби се сељаче тада,
у девојку из великог града,
као из бајке била би веза,
ја чобанче и она принцеза.

За срећу чудно правило важи,
будућност срећу од сваког крије,
боље са другим да срећу тражи,
са мном јој срећа сигурнa није.

Одмах исправљам ту своју грешку,
желим јој срећу, искрено волим,
одлуку сносим, за мене тешку,
морам некако да је преболим.

Kад факултету дошао је крај,
за ме значајан би тренутак тај,
трнутак диван, тренутак прави,
кад сељак треба машну да стави.

Стигла диплома, парче папира,
кад срце моје треба да бира,
ал` није било храбро и смело,
изабра за дом Глободер – село.

Од тад тридесет година радим,
успевам нешто и да зарадим,
нису зидине, куће, базени,
рек`о бих скромно, срећа у мени.

Био сам радник па и директор,
а понајвише бејах инспектор,
за мене увек правила иста,
корачај право образа чиста.

И к`о што кажу понеке књиге,
живот се стално и брзо мења,
поштен сам био па немам бриге,
за долазећа ми поколења.

Зато сам срећан што данас могу,
да се обратим ту вама свима,
нека ми свако у лице каже,
ако шта лоше о мени има.

Породица је понос у мени,
вечно захвалан сам својој жени,
на том што две смо ћерке родили
и унучета – три већ добили.

А како живот свом крају иде,
сви резултати нека се виде
Вишњем сам Богу захвалан јако,
још ово мало да буде тако.

Некад прошетам, близу ми школа,
и гледам ђаке возе их, пазе,
долазе разна и бесна кола,
да где у блато деца не згазе.

Ал` једно нема нико да вози,
дошла му баба, старија жена,
гледам га, мислим и присећам се,
на нека давно прошла времена.

БЕЛА КУГА – Миљко Шљивић

Заседала радна група,
да разреши проблем века,
завладала „бела куга“,
на видику нигде лека.

Почела је дискусија,
решење се сада тражи:
Како проблем да се реши?
или мало, да се бар ублажи.

Дискусија креће прва:
„Да држава даје дрва,
кад` пахуље зими веју,
да се деца тад` огреју“.

Каква дрва, паре треба,
доста деце траже хлеба,
за исхрану треба храна,
и простор великог стана.

Сада политичар стари:
„Законом решити ствари,
наредба решењу води,
ко ће колико да роди“.

Текле су приче у дану,
један виче други се љути,
„млатише они празну сламу“,
само Миша мудро ћути.

Он је стегнут, некако блед,
сад је на њега дошао ред,
он што пуно деце има:
шта ли рећи присутнима?

Миша уста па се закашља,
онда гласно да се чује:
„Ако хоћете више деце,
увести рестрикцију струје“.