Аутор: Miljko Šljivić

Певаћемо сада „О Српски народе“!
О оцу Душану, што за веру паде.
На бранику вере – Православне стао,
Одступио није – млади живот дао.

Фашистичке силе – рат су покренуле,
Па страхоте рата Србији донеле.
Манастир велућки – сестринство богато,
Сачувати треба – јер је време ратно.

Свештенику младом – Душан што се звао,
Свети Николај је –задатак му дао:
„Старешина буди – дужност је велика,
Сестринство сачувај од свих неверника“.

Испред сваке војске свештеник је стао,
Сестринство је бројно – Душан сачувао.
Учио је народ – „Сви да воле Христа“,
Гнев навуче тако – многих комуниста.

Једног хладног, зимског, децембарског дана,
Одведоше њега из велућког стана.
Због вере у Бога, што учио људе,
Преки суд пресуди: „Стрељање да буде“.

Жицом везан Душан – испред вода стаде,
Запуцаше пушке и он мртав паде.
Иза њега оста удовица млада,
И детенце мало – претужно и сада.

За веру страдао – то је јасно свима,
И славу стекао – ореол да има.
Сад певамо песме и пишемо риме,
Славићемо вечно ми њгово име.

Помоли се за нас – наш оче Душане,
Да уђемо међу – Божје изабаране.

Баш је тешко време, то је јасно свима,
Има нечег лошег у нашим срцима,
Јуримо богатство, желимо иметак,
Не знамо за празник, за светак и петак.
У нама сад тако грамзивост завлада,
Па грабимо оно што нам не припада.
И тако настају многобројне крађе,
Па и међу браћом сукоби и свађе.
Посебно је чудно међу браћом стање,
Ко ће да наследи очево имање?
И тад се дешава, а то је најгоре,
Посвађана браћа дуго не говоре.
А њива и кућа, разлог често буде,
То је безначајно за паметне људе.
Никакво богатство баш достојно није,
Да завади браћу и још најмилије.
А та кућа – соба, двадесетак има,
Саграђена беше, показат је свима.
А док стара мајка, што ту кућу чува,
У гаражи живи, у гаражи кува.
Нека кућа има по четири спрата,
У којој се само „прст“, прашине хвата,
Због ње брат са братом имао је рата,
Бог даде да имаш, а ти немаш брата.
Изненада један брат се упокоји,
Позваше га Анђели и он капке споји.
Живот брзо прође, много кратко траје,
Та зидина празна иза нас остаје.
Рођаци се сада брзо измирише,
Гламурозно брата одмах сахранише.
На гробу је било, како рече неко,
Свега и свачега и од „птице млеко“.
Зашто није могло, братско измирење,
Пре него што било то упокојење?
Из примера тога, много сам сазнао,
Па пред брата свога на колена пао.
„Сада ти опраштам, брате грехе твоје,
Молим те опрости и ти грехе моје.
Хтео бих ти брате још дати на знање,
Небитна је кућа и друго имање,
Ти си мени поклон, ти си дар од Бога,
Ја сам жељан брате, загрљаја твога“.

Чека се јутро, ал ноћ још траје,
Ноћ што почела да зраке скрива,
Моја тад жена рано устаје,
Моја је жена ко ватра жива.

За породицу доручак спрема,
Залаже шпорет и меси хлеба,
А и мени се више не дрема,
Устајем, ту сам, ако затреба.

Док она меси ја кафу кувам,
Кафа нас двоје, баш блиским чини,
Ја сам нервозан, она ме теши,
Све ће мо стићи, ништа не брини.

Доручак ту је, на столу чека,
Породица је скупљена цела,
Погача врућа, ко душа мека,
Сваком по жељи, спремљена јела.

Веш је опрала јутрос машина,
Па жена хоће да распореди,
Да Сунце суши, док га још има,
И да се тако струја уштеди.

Мени су сада на реду дрва,
Унук дошао да ми помаже,
Док их ја стружем и ситно цепам,
Он их превози, у шупу слаже.

И видим жену вредницу праву,
Да башта буде за зиму чиста,
Сакупља лишће и шиша траву,
Мора за зиму све да се блиста.

Баштанско цвеће водом заливам,
Мада цветови неки увели,
У кацу купус водом наливам,
Да се за зиму он укисели.

Ручак ручасмо ко да је свети,
Па правац башта – паприку брали,
Од раног мраза опасност прети,
До мрклог мрака ми нисмо стали.

Уморна тела падоше лако,
Једно уз друго па у кревет брачни,
Цели свој живот живесмо тако,
Тајну прикрива тај кутак мрачни.

Кроз прозор Месец нас шпиунира,
Баш раширио те своје очи,
У загрљају, нађосмо мира,
Месец о томе ће да сведочи.

Pre oko 20 godina kada sam bio rukovodilac Poreske uprave u Ćićevcu dodje kod mene Radoslav Dojić iz Grad Stalaća i donese mi pesmu “Balada o jednom Stevi” i kaže “Pogledaj ovo pa mi reci mišljenje, a ja ću doći za neki dan”. radoslav nikada nije došao jer je umro a ja sam pesmu sačuvao i juče sam je pročitao. Juče sam saznao, znači posle oko 20 godina, da je Radoslav bio muž naše članice Mire iz Grad Stalaća koja je bila prisutna. Za nju je to bilo dirljivo.

Живео једном један Стева,
у цветној улици улаз лево.
Волео Дражу, славио Краља
црвенима све што не ваља.

Бре људи, грмео Стева,
помориће нас та куга лева,
бежите браћо од комуниста;
хуле на Бога, псују Христа.

А када црвени дођоше на власт,
погази Стева понос и част,
пљуну на Краља, стаде уз Тита,
хоћемо Јожу народ се пита!

Постаде Стева левичар главни,
у своме граду говорник славни.
Размахнуо се па само пени:
Еј, браћо моја, сви смо црвени!

Текле године СКЈу неста,
црвени занос Стевин преста,
скиде ознаке, промени дрес
и уписа се у еСПееС.

Слушајте људи, ново је доба,
нека живе Мира и Слоба!
Тако је Стева грмео градом,
сад опет ношен новом надом.

Ал, све пропаде и све неста,
и брзо Стевин занос преста,
прикупи скуте, покуњи нос
и пришуња се уз ДОС.

Грађани, браћо, људи моји
сви помозимо нашем Воји!
Дере се Стева и у глас кличе:
Мој Коштунице, победниче!

И опет Стева корача градом,
и понекад баци поглед крадом
на срп и чекић, барјак црвени,
а шта ако се опет све промени?

Па неће ваљда – шапатом каже
и опет исти принципи важе:
Стева ће увек уз власт да буде
баш брига њега што се сви чуде.

Свака је власт од Бога дата,
и зато куцај на свака врата.
Који бре, образ – какве трице,
ја сам уз тебе Коштунице!

Радослав Дојић

Стева и данас у власти чучи,
ја сад додајем на ове риме,
од њега може да се научи,
и да завршим песму са тиме.

МиљкоШљивић

У част избора за песникињу Троморавља:
Љиљани Тамбурић од колеге песника Миљка Шљивића:

Имамо једну песникињу ми,
која док пише тамбура речи,
па су јој песме лековите и
ко их чита, душу своју лечи.

Песму кад читаш – риме ти лаке,
па тад спознајеш лепоту њену,
и емоције навиру јаке,
док читаш песме у једном трену.

А ја док читам често бих стао,
и ако ми читање – иде лако,
просто ми некад постане жао,
што ја не умем да пишем тако.

Праунучад ће моја у школи,
док почива прадеда у миру,
многе стихове њене да воли,
и учити их тад за лектиру.

Они ће тада баш свима рећи,
и хвалити се свом друштву – дично:
„Наш прадеда – песник Миљко, ту је
песникињу, познавао лично“.

У Србији, надомак Сталаћа,
Мојсињске се протежу планине,
у њима наша монашка браћа,
подигла свете насеобине.

У таквој Мојсињској „Светој Гори“,
за тиху молитву места скрита,
ту манастире Бог дивне „створи“,
од дошлих монаха Синаита.

Та „Света Гора“ молитву скрила,
између река што журно теку,
тиха молитва давно је била,
јоште у четрнаестом веку.

А живот миран, повучен и тих,
много монаха као и поста,
земља света поштована од свих,
и таква света до данас оста.

Пред нама је сада утабан пут,
што нам казује куд ваља ићи,
иако знамо да трњем посут
ми њим можемо у вечност стићи.

Треба да свако нађе себе ту,
па да на молитвама буде у:
Архангелима, Светом Јовану,
Мрзеници и Светом Роману.

Јуче ми је у издању ПОЕЗИЈЕ СРБ изашла књига верских песама “Живот у вери”

У ВЕЛУЋУ НА
ВЕЛИКУ ГОСПОЈИНУ

Причаћу вам сад о деди,
да се памти та старина,
с њим смо овде долазили,
кад се слави Госпојина.

Сећам га се врло лепо,
водио ме он на славе,
кола шинска, па још стара,
упрегнуте вукле краве.

Поседала породица,
ах, како је само било
ја сам био тако мали,
у мајчино трчим крило.

Кренули смо у свануће,
још изашло сунце није,
да стигнемо у Велуће,
за почетак литургије.

Кад смо стигли, сместили се,
стоку сву у хладовини,
ми у цркву, у тишини,
и то редом по старини.

Мајка носи букет цвећа,
од кадифе и јасмина,
и прича ми да ће попа,
кашичицом дати вина.

На кошеној младој трави,
кад прођоше два три сата,
мајка бели чаршав стави,
ту је пиле и салата.

На ливади, много људи,
ту се игра, коло вије,
виолина стара гуди,
а хладно се пиво пије.

Овде сладоледa има,
донео Стoпањац Сима,
бомбонџија један стари,
лизала и слатке ствари.

Лубеница ту се хлади,
за свaког да се ослади,
ја искук`о сладоледа,
да ми куглу купи деда.

Од тад прође пола века,
постао сам и ја дека,
па сам на овај диван дан,
спремио „опел караван”.

Идемо сад сви из куће,
правац данас у Велуће,
Богдан, Лена, мали Коста,
Ал` знајте да није доста.

Ако Бог да биће срећа,
купићу и кола већа,
е вала купиће деда,
и комби ако затреба.

Унучићи су за деду,
срећа, свуд ћемо на славе,
са сећањем на мога деду
и његове рујне краве.

А кад прође пола века,
бићете бака и дека,
причаће се благо мени,
кад сам ја био на сцени.

Деца нам жива и здрава,
наздравимо чашом вина,
некa нам је срећна слава,
дан – Велика Госпојина.

Жалила се баба мами,
тешко јој је да ме чува,
каже да јој много лакше,
да сачува џак пун бува.

Ал’ ја желим да тренирам,
спорт је сада прави хит,
са бабом се ја нервирам,
баба није и спортски тип.

Пробао сам са кошарком,
кошарка је барем лака,
са два метра целу таблу,
промашује моја бака.

Спремио се ја за трку:
,,видећеш ти, бабо драга”,
истрчао сам на пољанче,
а од бабе нигде трага.

А онда се сетим бокса,
нападачки заузмем став,
руком лево, руком десно,
нос је бабин, постао плав.

Сукоб сад са мамом слутим,
могу и ја да се љутим,
хоћу деда да ме чува,
баби дајте џак пун бува.

Решила свиња да тражи мужа,
тражила с кућом, нашла је пужа,
ал’ кад су једно крај другог стали,
ману му нашла – много је мали.
Тражила даље па срела коња,
и одмах рекла ,, прави је шоња” ,
па онда овна, ал’ рекла свима:
,,Њега не желим, рогове има” .
Јарац јој често доноси цвеће,
она га неће – много мекеће.
А после јарца срела магарца,
њему одговор у писму пише:
,, Ја те не желим, лењ си превише”.
Медведа срете, јак је и снажан,
ал’она рекла:,, Прави се важан” .
Почела свиња и да се гоји,
тешко јој сама да звезде броји,
па једно вече у себи рече:
,, Ипак ми вепар најбоље стоји” .

( Б-Богдан Л-Лена. )

Л: Поштована публико. Мој брат Богдана Радмановић
Б: и моја сестра Лена Радмановић.
Л: Прочитаћемо вам текст „Машта“
Б: који је написао наш деда Миљко Шљивић
Б и Л: и надамо се да ће да вам се свиђа.

Б: Ја идем у вртић.
Л: И ја идем у вртић.
Б: А ја знам да читам.
Л: Па и ја знам да читам
Б: Е кад знаш да читаш кажи ми шта пише на улазу у вртић?
Л: На улазу у вртић пише: “Овo је место где царује машта“
Б: Видим да знаш да читаш али да ли знаш да машташ?
Л: А ти као знаш?
Б: Да, ја путујем царством маште и маштам да сам ЦАР.
Л: То је баш занимљиво. О чему још машташ?
Б: Маштам о свему и свачему. Маштам о будућности а мало размишљам и о прошлости. Рецимо размишљам о томе како сам био мали и маштам да сам се понашао као да сам велики.
Л: Е како то?
Б: Размишљам како сам био мала беба. Лежим у креветцу и чекам цуцлу. Долазе тетке, стрине, ујне, бабе и свака ме нешто задиркује: „деси, деси“ „Грллл“, па ме пипкају, па ме штипкају, па ме боцкају а ја сам бесан немогу да проговорим јер сам још мали али чекам своју прилику. Одједном једној тетки попусти пажња па поче прстићем да ме голица испод браде, говорећи „гили, гили, гили“ а ја устима „Цап“ па за прст. Тако је јаукнула као да сам јој одгризао прст. Е, помислим ваљда ће сад да ме остави на миру.
Л: Али како си могао да је угризеш, кад као беба немаш зубе?
Б: Како? Па ја маштам. Зар ти није јасно да нам машта омогућава да нам се дешава и нешто што нам се у стварности неможе десити.
Л: Да јасно ми је али си ти ипак претерао.
Б: Није то ништа, могу ја још више да маштам. Рецимо маштам да сам спортиста, тенисер и да играм тенис против Ђоковића.
Л: И као си га победио.
Б: Играм ја, игра Ђоковић. Ја боље, он још боље. Ја још биље и победим Ђоковића.
Л: А он?
Б: Шта он? Он почиње да плаче.
Л: А публика?
Б: И публика почиње да плаче. Почињу сви да лију крокодилске сузе.
Л: Какве су то крокодилске сузе?
Б: Е то су огромне сузе које се сливаше са свих страна тако да терен брзо постаде пун воде. Вода поче да расте као да је поплава. Људи почеше да пливају а они који нису знали да пливају почеше да дозивају помоћ. Одједно се зачуше сирене ватрогасасних кола и појавише се ватрогасци.
Л: Зашто ватрогасци кад нема ватре?
Б: Па ватрогасци не иду само кад ватра већ они имају задатак да спашавају људе у свим ситуацијама. Немој да ме заговараш да се не подаве људи. Пусти ме да и даље маштам. Узимам пехар и поклањам га Ђоковићу а он сав срећан. Људи престадоше да плачу а сунце јако огреја. Вода испари и на терену наста весеље.
Л: Како сад весеље?
Б: Велико весеље јер сам се у међувремену оженио и добио сам децу.
Л: Какву сад децу?
Б: Знаш ја маштам да ће моја деца бити много добра и да на њих нећу да вичем.
Л: А деца, каква су стварно?
Б: А деца немирна не дај Боже.
Л: А ти?
Б: Ја! Ја гледам у децу и размишљам. Ипак је мој деда у праву кад каже да је „прут из Раја изашао“.
Л: Шта то значи?
Б: То значи да се деца морају довести у ред чак и прутом
Л: А баба, шта она каже?
Б: Баба! Баба игра БИНГО и машта да ће да добије паре.
Л: Па је ли добила нешто.
Б: За сада ништа али се нада тј. машта, па ко зна може и да јој се оствари.
Л: Значи сви маштају а домаћи задатак чека.
Б: Ау! Добро ме подсети. Ја морам за домаћи да научим песмицу, да неби сутра код Тање било проблема.
Л: О каквом проблему је реч?
Б: Па о песмици која гласи: Сви маштају: Нека! Нека!
Сви маштају око нас.
Лепа нас будућност чека.
Ал у машти, где је спас.
А у збиљи добар буди,
немој рад да те мучи,
постаћемо добри људи,
томе нас и машта учи.