Добродошли!
Uhvatili smo u sef suštinu a šifra nam se izgubila
Negde daleko dalje od bližeg da ne mož biti
Da li smo Avari Vendeti ili Skiti
Ako ne znaš šta ti je bilo znaš šta će ti biti
Da li ja dunju ili će ona mene popiti
Šta će se desiti
Koja će se sela poplaviti
Ko će koga ubiti
Secirati spakovati skembati
Škembići Dr. Džekil i Rembranti
Sunovrati prevrati
Ako se ispovraćam da li ću makar dušu povratiti
Ali avaj ali Avala
Ja ne volim da povraćam
Niti da ikome išta vraćam
Što mu nije pravedno oteto
Možda nisam poznavao Jotku i Petu, Arkana i Al Paćina
Ali sam bio drtina
Belosvetska baraba
Ne moraš mi opraštati bože
Ne smatram se za raba
Džaba smo krečili al još stoji farba
No nama se još ne menja boja
Još dižemo spratove
Još postimo i lomimo vratove
Još idemo u crne svatove
Ne čujemo batove
Osvićemo osvećeni i sveži
Sve manjeg tereta a sve više teži
Uljudni smo kezimo se no nama se reži
Glancamo osmeh iz profila
Turaka nema sami sebi sečemo krila
Vodio me u plava polja
učio šta je senica a šta vrabac,
da slušam pesmu skakavaca
nađem kuću vrganja i cerovih grmlja.
Kupali se pored stare vodenice
dok cvrčci pevaju pored gline,
dizao me visoko tamo gde je sunce
nosio kući kad zaćute šumske žice.
Seno na leđima,vatra na poljima,
cvrčci zgaženi vojnim čizmama,
krvave su vode reke gline
nema više igre i stare vodenice.
Opet tražimo zelenu ljubav
ali spojio nas splav,lepi Dunav,
sada pevam uz tambure i Cigane
volim te ujače Bogdane.
Teška vremena a mala deca
u krevetima noćima suze liju,
srce puca gledam brata jeca
grlim ga a istu prolazim avliju.
Plače brat moja ljubav
uzalud plač i jastuk suza
niko ne čuje,ne vidi jastuk čupav,
pucaju duše u tugama mraza.
Noći nema kraja,suze guše jastuk,
mili braco ne znam kad će zora
suze nas sabile u mračni kutak,
nada mi je da nam svetlo doći mora.
“Време за љубав”
Безброј неизговорених речи
крије се у мени.
А ја пажљиво бирам
које ћу ти рећи,
да не би посумњала.
Пригушујем срце своје,
да у загрљају
не би осетила колико
јако куца
и колико те воли.
Понекад свака нада утихне.
Страх ми обузме груди
и плашим се,
да је ово чекање
било безнадежно
и да сам сваку срећу
преувеличао.
Док ме ти гледаш,
а ни не слутиш,
како се у мени
војске спаса колебају.
Не бринеш се ти,
јер знаш
да ћу увек стајати са стране
и бити ту кад ти затребам.
Ја ћу увек бити на последњој станици,
носићу твој пртљаг прошлости
и колико год ми био тежак,
нећу се жалити.
Тај воз често промени правац,
па ми те одведе,
далеко од мене.
Остављаш ми осмех и пољубац
и свесно одлазиш.
Али знам,
када те сви разочарају,
вратићеш се
и даћеш ми мало наде,
која може опет да ме потпали.
Па да горим за жељом
да ме једног дана
твоје усне дотакну,
без икаквог разлога.
Да ми се осмехнеш онако благо
И да се у теби створи место за мене.
Једна карта, без повратка
Да отпутујемо заједно негде
мислима….
Тиме да се моја страдања заврше
и да сви певају у наше име.
Нека престане моја стрепња.
Нема се времена за то.
Сада је време за љубав.
Лука Кијачић
Има оних којима је живот д-мол.
Има. Да.
Носе га као цвјет у реверу.
Као ципеле прашњаве од
предугог хода по калдрми живота.
О, да. Има таквих људи. Свуда око нас.
Препознаћеш их по уморном кораку
по одсутном погледу у којем нема дна
по оном смјешку који као да приче тка
док те гледа како га проучаваш
и питаш се што му око попут Мјесеца сја.
Има људи, да, који живе свој д-мол.
Тешко да би их ти разумио. Или било ко.
Могу они у маси да се утопе
и могу љепотом да те засјене,
свјетлошћу што из ока избија
да ти неспокој потисну као дланом о длан
рецитујући оду животу као да
сневају баш твој сан.
А онда, када их нико не гледа
када сами са својим д-моллом остану,
не мисли да му се олако препуштају.
У знак поштовања према Мињи Суботи, сећамо се његовог гостовања у Крушевцу за Нову 2010. годину.
На Тргу Косовских јунака у Крушевцу, 31.12.2009. године, тачно у подне, за најмлађе Крушевљане, Културни центар Крушевац је приредио “ЗИМСКЕ ТОБОГАНСКЕ ИГРАРИЈЕ” које је осмислио Момир Драгићевић, а водио Миња Субота. Непосредно пре овог програма за најмлађе, у Културном центру Крушевац је приређен пригодни коктел за запослене и сараднике КЦК.
А увече, на Тргу Косовских јунака у Крушевцу, 31.12.2009. године, Град Крушевац је суграђанима поклонио незаборавни дочек НОВЕ 2010 ГОДИНЕ. У програму су учествовали: Удружење фрулаша *АДАМ МИЛУТИНОВИЋ*, КУД *14 ОКТОБАР*, Градски тамбурашки оркестар, Женска певачка група “БИСЕРИ”, Рок бенд “ТРЕЋИ СВЕТ”, Рок бенд “DOG HEAD” и као звезда вечери “ГОЦА ТРЖАН”. Дочеку је присуствовао велики број грађана (по слободној процени више од 5.000). Реализатори програма су били Културни центар Крушевац и КПЗ Крушевац.
Миња Субота – звезда “ТОБОГАНСКИХ ИГРАРИЈА”
Тачно у поноћ грађанима Крушевца срећну нову 2010 годину пожелели су
Гоца Тржан и начелник Градске управе Милош Јовановић
Вечерас осећам да се силно бојим
сутона живота што нежно целива
Почетак вечности. Знам да не постојим!
Минуле тренутке желим бар да снивам.
Боле старе ране. Ожиљци времена
прекрили су лице, однели сву снагу,
па сам у тамници пуној успомена
тражим своју душу, оголелу, нагу.
У сазвучју немих хорова што кличу
пренутом безгласју између два света,
уздисаји нови ненадно се стичу
сећањем на тајну једног тужног лета.
Постеља, нас двоје загрљени, сами.
Све прекрива спокој, само тужне нити
невидљиве оку, скривене у тами
знају с појутарјем овде нећеш бити!
Заборавио сам свађе и инате
у трнутку кад се сновиђење збило.
Постао испосник ког’ тишине прате.
Од бола се срце само скаменило!
Од тада су мене походиле ћутње.
Побег’о сам тужан од врелине сунца
Сада само желим да престану слутње,
да умине хајка на стазу бегунца.
Овде пустош влада.Ко ће да ми суди
за оно што јесам и што нисам хтео?
Сам тихнем полако далеко од људи
док разблудни месец васкрсава цео.
Минули су снови, тишине ме буде,
чујем покој лишћа под срушеним плотом.
Престале су чежње. Док безгласја руде.
сам опело служим над својим животом.
Кроз трње живота, тек окаљан грехом.
Усахлога лица, очију без плама,
крај свог битисања чекам са осмехом.
Сутон зри полако, згушњава се тама.
Kažu,otišao si na neko bolje mesto
U neki bolji svet
Bolji od ovog kojim mi hodimo…
Šta da ti kažem
Kad znaš da ja ne verujem u to
Da mislim da bolji svet
Od ovog ne postoji …
Kako da verujem
Kad svi plačemo kad neko ode
U taj bolji svet
Kad nam svima žao kad neko tamo ode
Kako da verujem
Kad nam bol razdire dušu
Suza lagano iz očiju klizi
Obrazi mokri od tuge…
Možda je i istina
Ali meni je draži ovaj naš
Po kom hodimo
Ovaj koji nam mnogo muka zadaje
Ovaj gde se gledamo u oči
Gde jedni druge grlimo i ljubimo
Slavimo i tugujemo
Pijemo vino,ti špricer,ja bambus
Kažu,otišao si na bolje mesto
A,zašto svi tugujemo
Zašto nismo zbog tebe srećni
Zašto ti ne poželimo srećan put
Možda i postoji nešto bolje
Ko što neki kažu
Ali meni je ovaj draži
I voleo BiH da nisi otišao tamo
Da niko ne mora nikad da ode tamo
Za to uvek ima vreme…
Ali,otišao si
Ti i mnogi drugi
Na put u taj bolji svet
Put odakle povratka nema
Nikada…
Poslednji pozdrav,ujče
I pozdravi mi tamo tatu
Kad ga vidiš…
НАША НОЋ – РАМОНА
Поглед у ноћ без звезда беше дуг
у сећању оно засија, плану, оживи…
као оно време, као она ноћ – НАША НОЋ
у којој се није наслућивала коб јутра.
Из ока у ноћ кану суза успомена
кроз таму
кроз дуг, болан уздах
кроз прашину у испуцалу земљу.
Живех кроз оживљена сећања на НАШУ НОЋ
и проклињах свануће које ће однети све:
сећања стара и нова
и ништа ми од нас остати неће.
Али суза, као кап благодатне пролећне кише,
нисам видео, нисам знао… нисам ни слутио
да је на сасушени цвет РАМОНЕ канула и…
сећања постадоше бујна, жива, ватрена и стварна
…као РАМОНА након многих година заборава.
Дуле Пауновић
19. 09. 2021. год.