ВОТКА С ЛЕДОМ – Лепа Симић


ВОТКА С ЛЕДОМ

На шанк наслоњен,
топлим погледом,
један странац ме гледа.

Нешто пише…

Корацима
однекуд знаним,
застаје крај мог стола:
Може ли
црвена вотка с ледом?

Радознало одмотавам
папир,
ћирилична слова.

“Све ове године
нисам заборавио
наш први пољубац,
а Ти?”

© Лепа Симић

НОСТАЛГИЈА – Милена Вукоје Стаменковић

НОСТАЛГИЈА

Носталгијо
не буди ме јутром.

Ловиш кад сам
најслабија

Покриј се чаршафом
не говори
Не требаш ми
Болиш
Хоћу да заборавим
други  ваздух у плућима

Отказујем ти
Нисам више твоја

Носталгијо
Не буди ме јутром
тад сам најрањивија.

Настави са читањем “НОСТАЛГИЈА – Милена Вукоје Стаменковић”

НОЋ ЈЕ – Латинка Ђорђевић

НОЋ ЈЕ

Ноћ је без  иједне
звезде.
Мрак би хтео
у очи да уђе.
У ваздуху мирис
биља,
ниједна реч,
све  ћути
као  и ја.

Сећања
мрави  буде,
сребро је пучином,
таласи у хору
брује,
над свемиром
пркосим,
а ветар из стакластих
наручја
ноћ прошива.

Низ леђа студен нека,
И ако студен,
пали и сагорева!
Ноћ  је…

(C) Латинка Ђорђевић – Цирих

 

КУДА – Ива Марија Ераковић

КУДА 

Куда си кренула
са тим срцем које зна само да воли,
тамо где груди хуље ордење краси,
а Заслужан понизно за парче хлеба моли?!

Куда си кренула
са тим образом што од срама
поцрвени,

тамо где нема више ни срама од
људи ни страха од Бога?!


Куда си кренула
голих руку, за загрљај раширених
тамо где злочинци Праведницима суде?!

Куда си кренула таква?
Када се не иде више тако међу људе!

Настави са читањем “КУДА – Ива Марија Ераковић”

Hteo sam samo avanturu – Miško Pločić

Ja sam hteo s tobom samo seks i ništa više
Al sudbina je htela drugačije
Naša se srca zaljubiše…

Ja sam hteo samo avanturu
I tvoje telo
Al šta ću
Kad je moje srce tebe zavolelo…

Hteo sam samo da te imam
I ugodim sebi
A nisam ni sanjao da ću
Da gajim ljubav i osećanja prema tebi…

Hteo sam samo da se igram sa tobom
Al u tebe se ludo zaljubih
Hteo sam samo u krevet da te vodim
A zbog tebe glavu izgubih…

Настави са читањем “Hteo sam samo avanturu – Miško Pločić”

Острво без обале

Ја сам острво без обале
овде исток и запад
се сунчају на истој страни.

У мом дворишту
пролеће долази са мирисом лала.

Деца из комшилуку цепају планину
они праве змајеве од ње.

Ја сам усамљено острво без обале
за добру песму
Треба ми само време и миран сан.

Ja, ti i ona

Napokon danas
vidila sam malo sunca.
Uključio si se
u razgovoru sa samopouzdanjem
koja ih pokorava
sav u strahu,
a ona kupuje vrijeme.

Sto puta sam ti rekla
ne ostavljaj me među vukovima.
Posudila sam oči
od jedne srne.

Ja, ti i ona,
mi smo dijelovi složenog života,
i jednostavna rečenica
koje sam sastavila ljepilom,
jedan okvir bez slike,
slomljena iluzija.

У ЉУБАВИ НАШОЈ ЖИВЕЛА ЈЕ НАДА – Јован Н. Бундало


У ЉУБАВИ НАШОЈ ЖИВЕЛА ЈЕ НАДА

И да није хтела, она би ми била
и вода и храна и удисај први,
нежна као прашак лептирових крила,
у души ми снила, пловила по крви.
Била је весник неслућених срећа,
као прва ласта најлепшег пролећа.

Свака љубав слепо верује у чуда,
ал` је пуна стрепњи и болова слатких,
љубоморна жудња, са њом иде свуда,
догађај је главни мојих снова кратких.
Живели смо срећу, из краљевских соба,
летећи кроз простор неких нових доба.

У телима нашим гореле су страсти
у сновима слатким живела је нада,
омамљена чежњом пуна нежних сласти,
трептала к`о звезда изнад рајског хлада.
Летела је слутња кроз пространства плава,
к`о љубавна жудња изнад заборава.

Све је она била, све што душа тражи,
узвишена радост, мојих усхићења,
помисао на њу и води и снажи,
носи ме у област надања и хтења.
Кроз лепоту снова пловила је срећа,
к`о опојни мирис изнад пољског цвећа.

Пријатност ме нека као тама сколи,
принцеза ми шапће из нејасних страна,
прича да ме и сад као онда воли,
загрљени нежно, ћутимо до дана.
Не знам да л` је била или сам је снио,
ал` осећај имам да сам са њом био.

Зора у сне зове пријатеље драге,
са њима је она насмејана била,
а кад пусти снови остану бес снаге,
подигне ме к небу невидљива сила.
Јаве ми се она из рајскога хлада,
умиљатим гласом, лепша нек икада.

© Јован Н. Бундало, Београд

Смрт и Песник

О смрти нико не жели ни реч чути
када се спомене сви се „ с места помакну „
верујућ постаје и онај што не верује
и некрст почне да се крсти
молећи се Богу да спаси те пошасти.

А смрт, више се том страху и не смеје
хода светом и ћутећи свој „посао“ обави
и сама суморна од немиле дужности
носећи на леђима крст одговорности
за реке суза које су иза њених корака остале.

Кад је време да се оде, кад увек
рано бива кад закуца на врата дома
и колико је то века човеку доста
да прихвати истину о крају живота
без саблазни без страха од смрти доласка.

Настави са читањем “Смрт и Песник”