Добродошли!
“Септембар је, почиње сезона …киша.”
Сви моји септембри кад се зброје,
Све дође …на Твоје,
Све се у …кишу …слије,
Све што било …није,
Све у кап стане, кап која
Ни кад кише стану, не престане.
Сви моји септембри кад се зброје
Све дође, све што не прође …а прошло је,
Све што постоји …а не постоји
У септембре се зброји
У кише слије
Све што било је …а било није
Све што јесте, а не постоји
Све што одлази, да се не врати.
Дохујала с ветром леденим и снежним,
са осмехом благим као у богиње.
На трен ме је само окрзнула нежним
погледом што мами као трава иње.
Немире лепотом тишини украде.
Појутарју пламен тек пренутих зора.
Запркоси дану који росу даде
очима тамнијим од Црнога мора.
Те најлепше очи саткане од снова
неким тихим сјајем нежно заискриле,
а у њима шапат и чежња ветрова.
Немир васељене у себе су свиле.
У њима блистају све нестале наде,
туга, коју нико сагледао није.
Никог нема да је бар на трен украде?
Дах неме прошлости над њом стално бдије!
Трептале су снено до поноћи сјајне
две звездице што на таму нису свикле.
Напустише занос поноћи бескрајне
да би с појутарјем најлепше изникле.
Кроз прозоре њене неприметно крочи,
бледи „световидац”, васкрсао цео!
Сребрнастим сјајем милује јој очи,
па украде из њих онај тужни вео.
Спокојем где тихне чак и шума звери,
уморна од чежње предаје се снима,
док разбуђен месец што тихо трепери
лице јој целива нежним пољупцима.
Foto: Kurir.rs/Ž.M. sećanje – DRUGI PIŠU – KURIR – (Kurir.rs/Ž.M.)
U Manastiru Svetog Romana održana je 13. put poetska manifestacija “Rusko srce u srpskoj zemlji” posvećena sećanju na slavnog ruskog pukovnika Nikolaja Nikolajeviča Rajevskog koji je bio učesnik Srpsko-turskog rata 1876. godine. Manifestaciju su organizovali Društvo srpsko-ruskog prijateljstva “Pravoslavlje” iz Kruševca i Udruženje kozaka Srbije “Pravoslavlje” u saradnji sa Udruženjem pesnika Srbije – PoezijaSRB sa sedištem u Kruševcu i upravom manastira Svetog Romana.
Zbog akteelne epidemiološke situacije izazvane epidemijom bilo je manje pesnika, a stihove su kazivali autori iz Kruševca Tomislav Simić Kalpački, Svetlana Đurđević, Milosav Đukić Đuka i Gradimir Grada Karajović. Programu su prisustvovali predstavnici Ambasade Ruske Federacije iz Beograda i drugi gosti.
Na mestu gde je 20. avgusta 1876. u 36. godini života poginuo pukovnik Rajevski u Gornjem Adrovcu, nedaleko od od Manastira Sveti Roman, podignuta je crkva Sveta Trojica, u narodu poznata kao Šarena, Crkva ljubavi i Ruska crkva. Mesto za gradnju crkve otkupila je srpska kraljica Natalija Obrenović, a njenu izgradnju finansirala grofica Marija, snaha pukovnika Rajevskog, žena njegovog mlađeg brata Mihaila.
Настави са читањем “Руско срце у Српској земљи – Св. Роман 2021.”
Nit’ sam tamo, niti ’vamo
Niti igde, niti nigde
Ni na zemlji, ni na nebu
Nit’ kolevci, nit’ pogrebu
Ja sam čardak koji nije
Ni na nebu ni na zemlji
Nit’ robujem, nit’ pripadam
Nit’ drugima, niti sebi
Te polazim, te dolazim
Vazdan spreman da odlazim
Niti vodim, nit’ sam vodjen
Skoro mrtav, jedva rođen
Ko će mene svojim zvati,
Ko mi može išta dati
Ko misao da mi shvati
I srž srca mi dohvati
Ja sam čardak koji nije
Ni na nebu ni na zemlji
Nit’ robujem, nit’ pripadam
Nit’ drugima niti sebi.
Ових дана из штампе излази прва књига Мионе Ђокић. Прочитајте изводе из
књиге и рецензију пре свих…
~ нисмо играчке ~
Љубав…
Реч са толико пуно значења. Реч која
стоји иза толико емоција. Без љубави
нема живота. Чак и док смо мали,
осећамо љубав према родитељима
и пријатељима. За човека је она саставни
део живота. Неки пак не разумеју
вредност љубави. Мисле људи, љубав се
заснима на новцу, скупим стварима и
аутомобилима. И нису ли ти људу заправо
жељни љубави? Без свих ових стври се
лако може остати, новац срећу не купује!
Срећу можемо пронаћи у љубави и љубав
у срећи. Љубав је у свима нама, без
обзира на боју косе, коже и очију, зато
што је љубав свима потребна.
Па можемо ли започети нову еру?
~ еру љубави ~
ТАЈНЕ ИСКРЕНОГ ОСМЕХА – Не долази само како би донео зиму мом лету, Љубодраг Обрадовић
Миона Ђокић, девојка 21 века, се у својој првој, пре свега, поетској књизи, одлучила да своје тајне мисли и размишљања стави на папир и своје искуство простре, као на тепиху, за све оне, који воле да читају… И определила се Миона да њен стил буде мало неуобичајен за поетско стваралаштво, одлучила се за цитате, кратке мисли и изреке.
У свом приказу ове књиге одмах на почетку Миона каже:
Нисам једина заслужна за настанак ових цитата… Многи од њих су настали захваљујући мени некада драгим особама које су ме повредиле, такође они лепи настали су уз велику љубав која је свакога дана све јача.
Можда је, у ствари, хтела рећи истину, да поезију у нама увек креира живот који живимо. А каква ће то бити поезија, какве ће поуке у себи носити, клија још у свести аутора о сопственој срећи.
волећу те целим
својим срцем.
Нико на свету то
не мора да зна…
~ знамо ти и ја ~
Дакле, срећни аутори пишу оптимистичку поезију, а несрећни песимистичку. Да ли баш?
Настави са читањем “НОВЕ КЊИГЕ – ТАЈНЕ ИСКРЕНОГ ОСМЕХА – Миона Ђокић”
КАДА УМРЕМ
Када ја једног дана умрем
Када кренем на пут којим морам
Немој да за мном венеш
Немој црно да оденеш
Немој завити црну мараму
Немој организовати сахрану
Немој за мном сузе проливати
Немој, само настави живети
Јер смрт није збогом
Само крочиш ногом
У неке друге универзуме
У неке друге димензије
Зашто плакати, зашто туговати
Кад ћемо се поново угледати
Хеј, пусти те топле сузе
Немој низ образ да ти пузе
Узалудне су, ништа неће променити
Ја ћу се свакако на друг свет одселити
Не дозволи да ти срце пати
Не очекуј да ти се ја вратим
Живи, као да нисам ни постојао у твоме свету
И не остављај на гробу цвеће у букету
Знаш, смрт у ствари и не постоји
То је само сликање живота у другој боји
Настави са читањем “КАДА УМРЕМ – Жељко Вељовић”
Септембар. Спушта се ноћ.
Полако се пале свјетла
непознатог града.
Улице пуне страних лица
суморних попут ове
септембарске вечери.
Ходамо полако, ти и ја,
и наше успомене
због којих би заплакала као некад.
Причаш ми нешто,
привлачиш у загрљај
и љубиш ме као некад.
Читам ти страст у очима
и жељу на уснама
и осјећам прве кишне капи
на мојој руци. Не примјећујеш
како се небо смрачило и како је
почело да киши
као што не примјећујеш колико си
усамљен у својој жељи.