Песма месеца *Август 2021.

 

В Р Е М Е   З Л А

С пушком у руци кад пођох у рат,
док лиле су топле мајске кише,
не знах да згодиће се суноврат,
да ти и ја баш никада више.
С пушком у руци кад пођох у рат.

Давно је било, ал` сећам се још,
кад` брат је ножем под грло брату,
живот не беше вредан баш ни грош,
топовско месо згази гранату.
Давно је било, ал` сећам се још.

Уморна војска у рову дрема,
урлик хаубица, вриште тела,
нови се напад пред зору спрема,
сажеже, спржи, последња села.
Уморна војска у рову дрема.

Уместо рата љубав бих хтео,
да мрсим твоју гараву косу,
из канџи рата бих се отео,
још једном да тебе грлим босу.
Уместо рата љубав бих хтео.

Ал` жеље моје, тек само жеље,
разорна граната у ров право,
гелери лете, месо се меље,
писмо ми оста без: мила здраво.
Ал` жеље моје, тек само жеље.

Ако ти икада писмо стигне,
с матрикулом скинутом ми с` врата,
нека је рука тад твоја дигне,
децу нам чува к`о што би тата.
Ако ти икада писмо стигне.

© Бранко Мијатовић 2021.

Visits: 260
Today: 7
Total: 1519016

ИЗИГРАНА МАШТА – Љубодраг Обрадовић


ИЗИГРАНА МАШТА

Жубор руку,
чудно звечи,
низ водопаде тела,
док миришем
заносне мирисе љубави
и лечим уморне кости,
од врела живота,
што неосетно прође.

Журба нека несносна,
обузела све ми мисли,
па патим, мучећи се
да брзо завршим,
у души слутећи,
да крај ће скоро да дође,
да крај већ блиста,
ту на корак од нас,
само га крију кише
и чиста жеља мозга мог,
да још данас не заблиста,
и однесе загрљаје све,
живот сав,
сунце…

Но, судбина већ ме носи,
већ сам лист на ветру,
а свака ћелија моја
би да проси,
за кап живота!

Настави са читањем “ИЗИГРАНА МАШТА – Љубодраг Обрадовић”

Visits: 1311
Today: 0
Total: 1519016

НЕ КРАДИТЕ МОЈУ ДРАГУ – Мирко Стојадиновић


НЕ КРАДИТЕ МОЈУ ДРАГУ

Молио сам млади месец да не вири кроз прозоре.
Да не слуша шта шапућем раздраганој драгој својој.
Шта год чује да не чује и да нашу тајну чува.
Наша тајна, наша срећа и да буде само моја.

Послушао млади месец па он тражи своју звезду.
Пригрлио ту што светли са најлепшм златним сјајем.
И не вири сад кроз прозор док ја драгу своју љубим.
Пољубцима венац плетем и своје јој срце дајем.

Што порани јутро рано, да ми моју драгу буди.
На јутро се ја наљутих што је склања с мојих груди.
Свилене јој косе мрсим, разасуте свуд по мени.
И љубим јој медна уста, недам зори да румени.

Исплео сам ја чврст венац, од љубави драгој својој.
Не љутим се ја на зору и не кунем румен њену.
Љубићу је тако снажно и чувати у свом срцу.
Нећу дати ја ни дану да ми краде драгу жену.

Настави са читањем “НЕ КРАДИТЕ МОЈУ ДРАГУ – Мирко Стојадиновић”

Visits: 285
Today: 1
Total: 1519016

ПРЕВАРА – Љубица А. Црнобрња

ПРЕВАРА

Ковач је блуди
Што спокој тмином грли
Ка голготи хрли
А позна јој
И лице и глас

Чува бол у шаци
К’о воде задњу кап
Не пушта пиране
Да му је одведу
И донесу сјај
Својим чељустима
Палих нада пуне

А јалово је тло то опустошено
Реке туд не пролазе,
Осушиле су страсти корита

Крхк је додир у освиту зоре
Недужан у огањ њен пао
Надасве неукротиви плам
У помоћ је светлост звао

Бледе очи
У даљину гледаше
Чврстом руком
Камен у шине оштар бацаше
Да никад воз не оде

Јер ако пак прође
Том путањом жустро
Потамнеће поглед
Од гарежи те

Ако воз тај
Руку ту заобиђе
Ако њен камен
Спретно он избегне

Тад ће још једној реци
Страст корито пресахнути
Отвориће понор
И од смрти већи

У магновењу
Остаће сам страх
Да још кад-кад коме
Пружи речи утехе

А ковач ће тебе
У песме заковати
Да не одеш никад
Из шаке слабог стиска

Његово име
Никад нећу рећи
Ал’ ће ветар да зна

Ковач тај сам ја.

Настави са читањем “ПРЕВАРА – Љубица А. Црнобрња”

Visits: 545
Today: 0
Total: 1519016

UKLETI VRTLOZI – M. Popović

 

Opet bih te čekala
Gdje kovčege zlatne
Sjećanja pletu

Настави са читањем “UKLETI VRTLOZI – M. Popović”

Visits: 199
Today: 0
Total: 1519016

Пишем баш теби – Ања Саковић

Пишем баш теби

Пишем баш теби
Да ме прочиташ
Када седиш будна у пет ујутру
И ништа нема смисла
Када бришеш прашину са мене
У два поподне
И није битно
Што пола сата оде
На кривудаве мисли
Безазлене проблеме
Имаш мене
Узми ме опет
Бићу ту сваки пут
Да ти кажем да сам била ту
И да сам иста
И да не мора нико да разуме
Јер нема шта да се разуме и уме
Има само да се осећа
Зато буди слободна
И буди слободан
И заборави на мене
Удуби се
У нова познанства
Са свежим звуковима
И смелим укусима
Удуби се
У светла јутра
Носталгију и цвркут птица
Ускочи у хладан мекан талас
Изврпољи се из загрљаја обале
Ослободи се земље
Очекивања и сидра
Препливај сумње и непогоде
Пусти се
Плутај
Уз снежне облаке
Па шта и ако потонеш
Посматрај чари мехурова
Док си ту и док постојиш
Посматрај белину својих шака
Док додирују зраке
Излазећег сунца
И пипни своју косу
Напокон је мекана

Настави са читањем “Пишем баш теби – Ања Саковић”

Visits: 1113
Today: 1
Total: 1519016

Покисле успомене

 

Сву ноћ је кишило.
Парк мирише на земљу
топло и хладно истовремено.
Дрвеће у двореду као
да на мртвој стражи стоји
савило гране под капима
и попут сопствених суза
измјешаних са сузама неба
по који лист падне им с грана
додирујући тло у плахом ишчекивању
нечијег тешког ђона.

Између дрвећа назире се клупа.
Празна је, нема шетача на киши.
Мало је луда попут нас било
да умивене капима пољупце краду
да се смију и времену и свијету
и забораве да се пада
при високом лету.

Уморна и сама стоји клупа
испрана кишама и ишибана вјетровима
колико ли је само прича сачувала
у својим похабаним даскама.

Киша и даље без престанка лије.
Усамљена клупа у старом парку
и нашу причу крије,
кроз завјесу од капи
видим два насмијана лица
усне влажне од кише и пољупца,
прилазим клупи и лица нестају
по који лист опао, на њој
је још остао,
склањам га хладним прстима
тражећи два слова урезана.

Киша је и даље падала
носећи са собом слику
покислих успомена
клупа у парку празна је остала
чувајући два слова,
некада давно,
по киши урезана.

Visits: 237
Today: 0
Total: 1519016

Изворот на среќата

Од дрвјата
не ја видовме шумата.
 
Од снегот
не го гледавме градот.
 
Со лостот на љубовта
си играа две неродени деца.
 
Некаде помеѓу е изворот на среќата.

smart
Visits: 126
Today: 0
Total: 1519016

Додека не нè здоболи

На житото му студи
и го повикува својот стопан да го собере.
 
Чинарот си старее
со чевлите в земја.
 
Славејот води празни полемики
со ведрото небо.
 
Ајде да си ја негираме љубовта
додека не нè здоболи првиот бакнеж.
 

Visits: 88
Today: 0
Total: 1519016

Речи и тишине

Мостове градисмо саздане од Речи,
трошне и као живот пролазне
Звезде се гасе на плитком дну реке,
док сенке тела плес Речи прате, занесене
Исписивасмо кајања за неизречено,
за све прећутано, у одразу нашег страха
на блиставој површини усталасане воде,
грлећи дрхтаво слепу страну наде

Прогнајмо време, и садашње и прошло
Окренимо се у непомичност и тишину
Можда нам се онда отворе небеса,
док осенчене слутњама, остареле очи,
склапамо у молитву успомена на губитак

Једном сам видео срце без речи и осмеха
Док љубих ти руке, Ти на моје стави окове
Када загрлим самоћу Ти си велика туга
што враћа ми сећања
Теби се, само, све моје радује

Никад се више нећу вратити у твоје очи
Ти не разумеш страх. Дубоко сам у њему.
Никада дубље. Нећеш знати
ни да постао сам танка нит тишине
што ћути крај твоје руке

Открих те у себи, а тражих свуда
У мом си срцу као мач у камену
И када одеш, ја ћу остати уз тебе,
у ћутању свих простора стварности,
у безмерној немости без одзива.

Visits: 182
Today: 3
Total: 1519016