Дан: 21. септембар 2021.

Д-мол

 

Има оних којима је живот д-мол.
Има. Да.
Носе га као цвјет у реверу.
Као ципеле прашњаве од
предугог хода по калдрми живота.
О, да. Има таквих људи. Свуда око нас.

Препознаћеш их по уморном кораку
по одсутном погледу у којем нема дна
по оном смјешку који као да приче тка
док те гледа како га проучаваш
и питаш се што му око попут Мјесеца сја.

Има људи, да, који живе свој д-мол.
Тешко да би их ти разумио. Или било ко.

Могу они у маси да се утопе
и могу љепотом да те засјене,
свјетлошћу што из ока избија
да ти неспокој потисну као дланом о длан
рецитујући оду животу као да
сневају баш твој сан.

А онда, када их нико не гледа
када сами са својим д-моллом остану,
не мисли да му се олако препуштају.

Настави са читањем “Д-мол”

Дочек нове 2010. године у Крушевцу

У знак поштовања према Мињи Суботи, сећамо се његовог гостовања у Крушевцу за Нову 2010. годину.

На Тргу Косовских јунака у Крушевцу, 31.12.2009. године, тачно у подне, за најмлађе Крушевљане, Културни центар Крушевац је приредио “ЗИМСКЕ ТОБОГАНСКЕ ИГРАРИЈЕ” које је осмислио Момир Драгићевић, а водио Миња Субота. Непосредно пре овог програма за најмлађе, у Културном центру Крушевац је приређен пригодни коктел за запослене и сараднике КЦК.

А увече, на Тргу Косовских јунака у Крушевцу, 31.12.2009. године, Град Крушевац је суграђанима поклонио незаборавни дочек НОВЕ 2010 ГОДИНЕ. У програму су учествовали: Удружење фрулаша *АДАМ МИЛУТИНОВИЋ*, КУД *14 ОКТОБАР*, Градски тамбурашки оркестар, Женска певачка група “БИСЕРИ”, Рок бенд “ТРЕЋИ СВЕТ”, Рок бенд “DOG HEAD” и као звезда вечери “ГОЦА ТРЖАН”. Дочеку је присуствовао велики број грађана (по слободној процени више од 5.000). Реализатори програма су били Културни центар Крушевац и КПЗ Крушевац.

Миња Субота – звезда “ТОБОГАНСКИХ ИГРАРИЈА”


Тачно у поноћ грађанима Крушевца срећну нову 2010 годину пожелели су
Гоца Тржан и начелник Градске управе Милош Јовановић

Настави са читањем “Дочек нове 2010. године у Крушевцу”

СУТОН- Душан Комазец

Вечерас осећам да се силно бојим
сутона живота што нежно целива
Почетак вечности. Знам да не постојим!
Минуле тренутке желим бар да снивам.

Боле старе ране. Ожиљци времена
прекрили су лице, однели сву снагу,
па сам у тамници пуној успомена
тражим своју душу, оголелу, нагу.

У сазвучју немих хорова што кличу
пренутом безгласју између два света,
уздисаји нови ненадно се стичу
сећањем на тајну једног тужног лета.

Постеља, нас двоје загрљени, сами.
Све прекрива спокој, само тужне нити
невидљиве оку, скривене у тами
знају с појутарјем овде нећеш бити!

Заборавио сам свађе и инате
у трнутку кад се сновиђење збило.
Постао испосник ког’ тишине прате.
Од бола се срце само скаменило!

Од тада су мене походиле ћутње.
Побег’о сам тужан од врелине сунца
Сада само желим да престану слутње,
да умине хајка на стазу бегунца.

Овде пустош влада.Ко ће да ми суди
за оно што јесам и што нисам хтео?
Сам тихнем полако далеко од људи
док разблудни месец васкрсава цео.

Минули су снови, тишине ме буде,
чујем покој лишћа под срушеним плотом.
Престале су чежње. Док безгласја руде.
сам опело служим над својим животом.

Кроз трње живота, тек окаљан грехом.
Усахлога лица, очију без плама,
крај свог битисања чекам са осмехом.
Сутон зри полако, згушњава се тама.