Септембар. Спушта се ноћ.
Полако се пале свјетла
непознатог града.
Улице пуне страних лица
суморних попут ове
септембарске вечери.
Ходамо полако, ти и ја,
и наше успомене
због којих би заплакала као некад.
Причаш ми нешто,
привлачиш у загрљај
и љубиш ме као некад.
Читам ти страст у очима
и жељу на уснама
и осјећам прве кишне капи
на мојој руци. Не примјећујеш
како се небо смрачило и како је
почело да киши
као што не примјећујеш колико си
усамљен у својој жељи.