| БОЖУР
Нису моја поља мала,
Ал ми нога даље хоће,
Тамо где су руке прадедова
Засадиле вечно воће.
Тамо где су земљу свету
Крвљу својом натапали
И гробове оставили
Као завет за потомке.
Плачу цркве, манастири
С крста златна суза сија,
Ка истоку поглед сетни,
Чека време димискија.
А оно ће да се врати,
Све на своје увек дође,
Само треба издржати,
Док зулумћар некуд прође.
Још су магле низ Косово,
И све „але“ сада ћуте,
Чекајући оне снију
Да Ситницу опет муте.
Ал Косово још увек се сећа,
Кад главама Турским беше сеча,
Кад је Божур са бојом од крви,
Крст Лазару направио први.
© Драгојло Јовић |
МИРИС БОЖУРА
Пусто је Косово поље,
врапци кљуцају време.
Ветар донео неспокоје,
и на плећа тешко бреме.
Божури ни у сну не миришу,
сета душом пири.
Отишли су, да опет дишу,
да разум срце смири.
Отишли су, прогнаници многи,
од злих комшија да се склоне.
Шамаром бабороги,
неправду ноћас гоне.
Слобода се ноћас чини далека,
док ломе колевку и наду.
Будућност само храбре чека,
њу ни зли ветрови не краду.
Не миришу више божури,
тама пада на снове,
Пред злом се не жмури,
Косово у мирисе зове.
© Љубодраг Обрадовић
|
