НАША НОЋ – РАМОНА

Поглед у ноћ без звезда беше дуг
у сећању оно засија, плану, оживи…
као оно време, као она ноћ – НАША НОЋ
у којој се није наслућивала коб јутра.

Из ока у ноћ кану суза успомена
кроз таму
кроз дуг, болан уздах
кроз прашину у испуцалу земљу.

Живех кроз оживљена сећања на НАШУ НОЋ
и проклињах свануће које ће однети све:
сећања стара и нова
и ништа ми од нас остати неће.

Али суза, као кап благодатне пролећне кише,
нисам видео, нисам знао… нисам ни слутио
да је на сасушени цвет РАМОНЕ канула и…
сећања постадоше бујна, жива, ватрена и стварна

…као РАМОНА након многих година заборава.

Дуле Пауновић
19. 09. 2021. год.