ПТИЦЕ
Јато грабљивих, гладних, изгладнелих птица
црних, сивих, белих… неуморно кружи, надлеће
над рањеном душом и телом, чини се – на издисају
и већ осећам њихову топлоту и сладуњави задах.
Клепет и све слабији замаси разнобојних крила,
у немоћи и посустајању, доносе ми пријатну свежину,
наду да ће ускоро доћи дуго, дуго жељени крај
без сећања, наде, бола, непрекидне стрепње…
Црне, грактаве и гладне птице само су весници смрти
после њиховог крвавог пира, не остаје ништа:
ни бол, ни патња, ни успомене, ни зебња од непознатог,
наступа вечност материје без свести и осећања.
Сиве, често нечујне птице, безболно улете у тело,
свијају гнезда, полажу покварена јаја за будућност
и једнога дана, у тренутку среће, без најаве и бола,
излегне се нешто злокобно, не знаш шта…
али нема више сигурних осећања, веселих и лепих снова,
оних што тумачиш као наду за лепшу будућност, живот…
Све постаје сумња, живот у сновима – коб, која је у теби
и живот постаје ружан сан -коб- негација тебе и њега.
Беле птице су најлепше, неупадљиве у плаветнилу неба,
често и невидљиве – смо круже и само одлете… у тишини
да ти заметну траг, крећеш погрешним путем – кобним путем
и страдаш, у вртлогу истине и правих путева -ЗБОГ ТВОЈИХ ПТИЦА.
Дуле Пауновић
25. 09.2021.год.
