ОТИШЛИ СУ…
Отишли су многи наши,
отишли су у свет бели.
Ниједан се још не враћа,
са селом жал да подели.
Отишле су наше снаше
и одвеле ближње своје.
Што је скупо, то се плаћа!
Судбину и мени кроје.
Остале су празне куће
и дворишта у корову.
А огњиште није вруће
и не пече нико проју.
Ветрови селом дувају,
на крову цреп се ломи.
Пси за газдом завијају,
нема никог’ да их удоми.
Заруделе трешње ране,
нема никог’ да их бере.
На њих слећу само вране,
нема оних што им бране.
Њиве неоране стоје,
све је парлог и врзина.
Блата се путеви боје,
нас горка чека судбина.
Пусто је сад моје село,
док поглед може да допре.
Прође понекад опело,
кад у селу неко умре.
Отишли су многи наши,
Отишли су у свет бели.
Ниједан се још не враћа,
са селом бол да подели.
Док се они тамо куће,
кости предака их зову.
Да обнове земљу своју
и узору бразду нову.
© Љубодраг Обрадовић
Манифестација ДУША ТРОМОРАВЉА, Град Сталаћ 2019.