МОјА СРБИЈО… БОЈИШ ЛИ СЕ?
Не постоји океан довољан за “грех”
Што не следих вође слепо бахате
Док браће и сестре за скут им се хваташе
Остадох да молим Бога и сахате!
У галопу прођоше сви млади дани
А да не упознадох искреност и срећу
Тек по нешто злата из руку ми отеше
Са самоћом шетах уз љубави свећу!
И никоме не бех ни драга, ни мила,
У очима видех пожуду за страшћу
Зато сам се давно, баш одавно скрила
Од свих тих погледа тренутка за влашћу
Јер власт, свака власт је гнусна,
Свака власт ти душу пробада ко ножем
И слободу праву тихо одузима
А ти би да љубиш јер прошло је подне!
А ти би да волиш искрено из душе
И сва поља родна и нечије очи
Ти би да им душу предаш безрезервно
Ал’ се ипак рађе одзиваш самоћи!
Јер мало је оних што знају да воле
Сем да кључевима прокоцкају време.
О једина моја бојиш ли се ко ја
Да смо обе само усамљене жене?
Сандра Сања Мајра Миладиновићa