Признање

Ћутим о срећи.
Зашто сви морају да знају
како ти мене волиш?
Њима не дугујем ништа…
А теби признање
да си највеличанственије
биће.
Ти си нешто најлепше,
што сам приуштио себи.
Мало биће,
пуно неке љубави,
која мења свет.
Та љубав је нека чудна магија…
Која ме зачара,
кад год се насмејеш.
Постала си дефиниција живота,
дефиниција љубави.
Једино си ти приметила
то плашљиво дете
које се крије у мени.
И онако на свој начин
умирила.
Свашта се крије у том малом бићу.
Извор радости и среће
са ког пије моја жедна душа.
Јер ти си моја визија раја
на овом свету.
А много тога си ме и научила…
Јер си постала моја водиља
и сапутник,
где год да путујем.
Зато ти признајем
да си неприкосновена.
Моја дама,
коју ћу волети
без икаквог ограничења.
Колико год имао година.
Где год се налазио.
Како год се осећао.
Волећу је заувек.
Лука Кијачић