-ПРИЗНАЈЕМ ТИ…-

-ПРИЗНАЈЕМ ТИ…-

 

Не боле ме осмеси, искрености твоје,

што плод су ми варки које стварност теше,

не боле ни светови, маште плода моје,

у којим се опрашта таквима кад греше.

Не боли ни осећај сигурности, мира,

ни слободе духа, надреалне слике,

не ломе ме нагони ни беса и хира,

кад тишина завлада где осећам крике.

Не боле ме боли, у души олује,

ни тама, ни лаж, кад пригрле ме к себи,

не боли ни надање, што к’о сена ту је

и када се запитам да ли ишта вреди.

Не боли ни разум што полусном лута,

док оставља поруку “И ово ће проћи!”

не боли ни свеза, трајно откунута,

кад знам да је игра изван моје моћи.

Не боле ме груди када срце раним

пером, да бих мастило имала за риме,

не боли ни што те кривог свесно браним,

већ што моји стихови знају твоје име.

АУТОР:ЈОВАНА МАРКОВИЋ

 

НЕ МОЖЕ СЕ СИЛОМ – Андреја Ђ. Врањеш

НЕ МОЖЕ СЕ СИЛОМ.

Oригиналност се радовала као реткост, било је увек оних ретких необичних људи који су се скромно радовали. Најоригиналнији од запажених сликара међу великим мајсторима свога доба Придон, моћан колорист цртач, помало мек а , тежак на идеји у избору попут Андре ШЕНИЈЕА рецимо. Неки ни тада у време њихово не само да нису били сликари,него су се вулгарно прогурали уз помоћ негативног људског. Још онда чинили су на све начине, како би се самопрогласили уметницима значајног имена и реномеа и данас по неки што чине својим еџперименталним стиховима, мисли се ови нови песници, сликари, својски руше уметности, оно што је добро нацртано углавном је и насликано, говорило се, данас не, то више нису сликари, већ добри декоратери. Појавила се свемоћна техника, све пролази, сваком је омогућено постати сликаром, техника чини чуда, јер мало је образованих који примете. Мој гимназијски Професор физике образован и продуховљен Нијаз Ћумурија би рекао:“ У БЕСПТИЧЈУ ЈЕ И ДУПЕ СЛАВУЈ„ Гдје нико појма нема сви су паметни. Тако је говорио он, стари физичар.

Настави са читањем “НЕ МОЖЕ СЕ СИЛОМ – Андреја Ђ. Врањеш”

ПРОМОЦИЈА КЊИГА – МЕД С ОРАСЕ – Живојин Манојловић

Snimio Slaviša Paunković

АУДИО – “МЕД С ОРАСЕ” Поезија и музика


Uredio i postavio Ljubodrag Obradović

Snimio Ljubodrag Obradović

У четвртак, 28. 9.2023. године у 19:00 сати у Белој сали Културног центра Крушевац, одржана је промоција књиге Живојина Манојловића МЕД С ОРАСЕ. Издавач књиге је Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. У промоцији књиге су учествовали: Јелена Ђорђевић – водитељ, Живојин Манојловић -аутор, Љубодраг Обрадовић – издавач, Слађана Бундало – Рецензент, Владица Радојевић – професор књижевности, Лидија Ужаревић – уредник КЦК, Миљана Миладиновић – ћерка и рецитатор, а за музички тренутак били су задужени: Владица Радојевић – гитара и вокал, Бојан Манојловић – гитара и вокал и Миљана Миладиновић. Маркентишка подршка Декине унуке: Анка Миладиновић и Мила Манојловић. Видео су снимили Славиша Паунковић и Љубодраг Обрадовић, а фотографије за сајт www.poezija.rs Ђурђија Обрадовић.

Настави са читањем “ПРОМОЦИЈА КЊИГА – МЕД С ОРАСЕ – Живојин Манојловић”

-РАЗУМИ МЕ-

 

-РАЗУМИ МЕ-

Да л’ су Божије сузе звезде падалице,
због којих зажелим да безвољност прође?
Не, немој ми гледати уплакано лице.
Бол се не најављује. Она сама дође.

Не осуђуј анђеле када склопим очи,
што на мом су крсту све патње. Сем моје.
И не тражи борбе, ту где страх ми ќрочи.
Све у мени крију се, победе се боје.

И не питај питања. Одувек постоји
замршена судбина, што се слепо прати .
И не чекај свитања. Онај који стоји
на ивици сивила, светлости се врати.

АУТОР: ЈОВАНА МАРКОВИЋ

MATI – Ivo Torbica

MATI

Još pamtim tvoje duboke stope,
Na stazi, u bogatoj bašti našoj,
Koju si znala da obilaziš često.
I sad mi se misli u sećanju tope.

Glas tvoj tihi čujem vrlo jasno.
Zamišljam da si na prozoru.
Dozivaš me – “Sine, večera je.
Vraćaj se kući. Već je kasno!”

Ruke su me tvoje nosile često,
Kada još ni progovorio nisam.
Nedostaješ, mati. Boliš jako!
Bez tebe je prazno ovo mesto.

Ispred praga ni ruža više nema.
Kao da su i one od žali uvenule.
Zastajem pokraj doma i gledam
U pravcu široke livade i trema.

Ona vrtom nikada šetati neće,
Ma koliko srce to silno želelo.
Kad bih je još jednom poljubio,
Boli ne bi bile od sreće veće.

– 26. ФЕДРАРО – Ликовна колонија “мр Ратко Тодосијевић Баћо” и СУПЕС – ПоезијаСРБ”!

У Етно кући Слободана Стојановића, 23. 9.2023. године, одржан је први дан 26 ФЕДРАРА, Фестивала аматерског стваралаштва Расинског округа. Наравно, првог дана одржани су пратећи програми ФЕДРАРА и то:
  • Ликовна колонија “мр Ратко Тодосијевић Баћо” и
  •  СУПЕС – ПоезијаСРБ”!
На ликовној колонији “мр Ратко Тодосијевић Баћо” учествовали сликари и то: Мирослава Петронијевић, Новица Симић, Дијана Обрадовић и Првослав Пендић Пенда. На “СУПЕСУ – ПоезијаСРБ” ове године учествовали су песници: Нађа Симић, Љубодраг Обрадовић, Првослав Пендић Пенда, Драган Тодосијевић Гана, Јованка Андрић, Томислав Симић Калпачки, Мирослава Петронијевић, Немања Петронијевић и Даница Здравковић.
Госте су поздравили Чедомир Милосављевић – руководилац РЈ КПЗ, Културног центра Крушевац, Градимир Мијатовић у име МЗ Жабаре и КУД-а Вук Караџић из Треботина, Жабара и Мале Врбнице. Програм је водио Љубодраг Обрадовић у име Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, а програму је учестовала и солиста КУД-а Вук Караџић – Николина Ђокић и чланови Фолклерне секције поменутог КУД-а, који су одиграли ИГРЕ ИЗ ЛЕСКОВЦА и ШОПСКУ ТРОЈКУ у кореографији Срђана Стојановића. У програму су наступили и најмлађи солисти КУД-а Вук Караџић… Програму је присуствовао и Будимир Симић – први председник савета ФЕДРАРА.

BEZ LICA

Nariče bolno ranjena ptica,
kroz suze peva tužnu romansu;
ulicom brode senke bez lica,
hodaju nemo kao u transu.

Vode ih smelo nakaze ljudske,
bezbožne horde bez ideala;
lupaju grubo moralne pljuske,
rukama bestidnih generala.

Htede da rečju satre oluju,
od ambisa crnog da se vrate;
kako da ljudi bez lica čuju,
da vražje stope više ne prate.

Podigni Bože svoj presvetli glas,
nek blagost tvoja pute nam zlati;
da milost tvoja uvek prati nas,
ljudima bezgrešno lice vrati.

autor
Jovica N. Đorđević

КРПЕЖ И ТРПЕЖ

КРПЕЖ И ТРПЕЖ

Много се људи, у биједи грче,
и стално за неким бољитком трче,
од кад се роди, док не посиједи,
човјек се стиска, гучи и штеди.

Када смо били, баш сасвим мали,
појмове неке нијесмо знали,
и шта те ријечи, заправо значе,
док живот с њима упоред краче.

А једном, давно, у зимско вече,
с уздахом дугим, баба нам` рече,
„крпит` се и трпљет` стално мора“!
Њено се лице тада набора:
„Штедња је дио свачије приче,
тако се ђецо иметак стиче,
и на њој многи људи се прже,
крпеж и трпеж, по` свијета држе“.

Тек сада и после педесет љета,
схватам да ријеч бабина је света,
јер вазда нешто имам да трпим,
ил` неке трање морам да крпим.

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Сиромаштво није срамота, али јесте срамота,
не опирати се сиромаштву, радом“.
Перикле

Петреоварадин, 2019 љета Господњег

Достојан живота

Када уме да укроти дубок бол,
да угуши срџбу, и попут видара
прибави мелем од заборава
и датих опроштаја.

Када је искуством платио
свој дуг разочарањима и горчинама,
ненаграђеним напорима,
не занемарујући ни заседе,
ни подлости, ни издајства.

Када човек уме да жели и воли,
и има снаге да се избави путева
мрачних, на које га наводи слепа коб.

Храбрости када има да погледа у очи
свом најгорем страху и одоли охолости
и буде једнако достојанствен
и у победи и у поразу, јер зна да пораз
исто као и победа бива лековит.

Када зна да има тренутака када је свака
одлука лоша, и уме да одабере баш ону
због које ће најмање жалити.
Док ћутке, без речи кајања, минулих дана,
испраћа поворку сенки.
Човека достојан проживе свој век.

ЗВЕКЕТИ ЛАНЦА – Душан Комазец

Ти ниси чула одјек тишине
пренутих зора, ни звекет ланца
што душу роби треном истине,
нити си чула вапај незнанца

чије си снове срушила крадом,
не знајућ’ да ће у трену једном
малена искра стазом безнадном
лед изворити у срцу чедном.

Ти ниси чула жуборе реке,
ни цвркут птица када се гнезде
у снежној ноћи, којом далеке
звезде безгласно због тебе језде.

Ти ниси чула шапат ветрова
који са собом уздахе носе,
нит’ вапај чежње у мору снова
док је бездушјем тишине росе.

Бесрамна ноћи слажи је! Кажи,
да су ме снежне замеле зиме,
да сам умин’о на „мртвој стражи”
где дах безгласја краде ми име!

Јер, када чује да трагом мојим
кораци неме, нестају пути,
спознаће срећна да не постојим.
Да јесен руди, да сам лист жути,..

Можда ће очи плаветне боје
да опхрвају новог незнанца
и тужну прошлост да упокоје?
Минуће тада звекети ланца!