Промоција ПоезијаСРБ број 20.

Снимио Славиша Паунковић

Снимио Љубодраг Обрадовић

Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ је основано 17. 9.2012. године. У то име желим да данас свим члановима удружења и посетиоцима нашег сајта честитам 11. рођендан са доста одличних песама објављених у Часопису за поезију ПоезијаСРБ број 20 чију смо промоцију организовали 19. 9.2023. године у Великој сали Народног музеја у Крушевцу. У промоцији су учествовали неки од аутора који су писали у њему. Часопис је штампан уз помоћ Града Крушевца. Вечерашњу промоцију су водили песници: Светлана Ђурђевић, Љубодраг Обрадовић и Данијела Јевремовић. На промоцији се чула и поезија Пере Зупца, Бранка Мијатовића, Драгојла Јовића, Стевана Раичковића, Радета Драинца, Сање Петровић, Животе Трифуновића, Градимира Карајовића, а изговорили су је Даница Гвозденовић,  Данијела Јевремовић и Љубодраг Обрадовић. Своју поезију  и друга ауторска остварења изговорили су: Мирослава Смиљанић, Бранко Ћировић, Слађана Бундало, Драгиша Павловић Расински, Љиљана Тамбурић, Братислав Костадинов, Боривоје Бора Видојковић, Миљко Шљивић, Првослав Пендић Пенда, Даница Рајковић, Гордана Влаховић, Олга Раденковић, Стефан Кнежевић, Мирослав Кркић, Дејан Петровић Кенац, Милосав Ђукић Ђука, Снежана Поповић, Ана Миливојевић, Љиљана Марјановић, Живојин Манојловић, Данијела Јевремовић, Светлана Ђурђевић и Љубодраг Обрадовић. Промоцију су својом музиком оплеменили: Женски хор БИСЕР из Крушевца и Љубиша Боровац Боки и Дејан Живковић из Ћићевца. Фотографије је снимила Ђурђија Обрадовић , а видео Љубодраг Обрадовић и Славиша Паунковић. За беспрекоран тон била је задужена фирма АРТ ЕЛЕКТРО Горана Ракића из Крушевца. УЖИВАЈТЕ!

Audio snimak: Ljubodrag Obradović

Saša Milivojev: PRESTANITE DA UBIJATE PESNIKE!

Saša Milivojev
Saša Milivojev

DIPLOMIRANI PESNIK!

Biti nezavisan pesnik u Srbiji znači biti gladan, nemati posao u rođenoj zemlji, nemati zvanično zvanje, ni status dostojan ljudskog bića, nemati zdravstveno osiguranje, staž, penziju, iako je pesništvo profesija, zanimanje, jer pesnik radi i stvara pre svega za svoj narod. Univerzitet u Beogradu da otvori poseban odsek za pesničko usavršavanje, ne kako postati kritičar, istoričar književnosti, tumač poezije ili profesor, nego kako postati pesnik. Da ne bi bilo zloupotrebe zvanja, u fakultetskoj diplomi mora da piše DIPLOMIRANI PESNIK, a ne profesor književnosti. Pesništvo je najvažnija umetnost, iznad svake druge umetnosti, iznad književnosti, literature i istorije, živi trag, dela. Pesnici bi trebalo da budu lice države i nacije, a ne da umiru od gladi. Dovoljno je da ceo svet pogleda biografije najvećih srpskih pesnika, tuga za tugom, da se Srbin postidi što je Srbin. I onda se čudimo što nas nazivaju “monstrumima” i “najgenocidnijim narodom na svetu”? Kad smo takvi prema rođenim pesnicima, kakvi smo prema drugim ljudskim bićima? Nešto lepše biografije imaju samo oni pesnici koji su bili bliski vlasti, ili diplomate, drugi su proslavljeni tek nakon strašne smrti, a nesebično su davali svoje duše, srca i živote srpskom narodu pišući na srpskom jeziku! Zapravo Srbija ni ne zaslužuje tako genijalnu poeziju kakvu ima.
.
.

СПЛИТ – Aндреја Ђ. Врањеш


СПЛИТ

Кад долазимо у Мостар касно послије подне као да улазимо ,,У ШАНТИЋЕВО ПРЕДПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ“, писао je некада давно Стеван Раичковић. У Сплит кад улазимо или када га напуштамо он радује аутентичним изразом:Он није град већ дио неба са којег се види цијели свијет“. Када житељи Гламоча, Ливна,
Босанског Грахова долазе у Сплит, обично одсједну у ексклузивном хотелу Лав, ноћ двије, довољно да оду до Бачвица, осјете море, онда се појаве на неким од познатих тргова, Пјаци обавезно која је својеврсни театар дешавања. Ако су у прилици да до дубоко у ноћ на Тргу републике остану на запаженом концерту , онда су направили себи угођај за незаборав. Ипак највећа вриједност овога града су људи, а Сплит их је одувијек имао: Мештровић, Тартаља, Вицко Крстуловић, Марулић, Борис Дворник, Јагода Буић и многи, многи други, могло би се набрајати цијели сат а да опет нисмо сигурни да ли су сви побројани. Не знам напросто некога из моје нападнуте младости да није волио овај град, били увјерени да Сплит неће бити контра Београда а и што би био мислили смо када су у времену злу дјелили исту судбину. У Сплит сам долазио и одлазио најмање четри пута годишње, пошто бих исто толико пута боравио код ђеда у Гламочу. Горштацима је овај град увијек био важан културни, трговачки , болнички и сваки други центар иза Динаре. Сјећам се имао сам пет година породично смо љетовали у Омишу, када је оца на вечеру позвао хрватски пјесник Јуре Каштелан, који је тако лијепо писао о нашој Десанки и ђацима Крагујевца побијеним у једној земљи сељака на брдовитом Балкану. Било је лијепо те медитеранске ноћи код Каштелана и било је искрено топло около срца у граду који гостима је поклањао све што је имао, до меканог сленга и пјесме далматинских клапа које су изводили слухисти, а грађани препознатљиве отворености, темпераментнoг духа уводили су нас у другачији свијет нама непознат али драг. Овдје ћете увијек осјетити призвук давне ренесансе, трубадура, серенада ослоњених на античку културу, овдје се стално велича радост, његује сензуалност али складно уметнуто у ново доба. Дука каже: ,,ЧОВЈЕК ЈЕ ДО ПАРИЗА ЈЕДНО А ОД ПАРИЗА ДРУГО.“; исто би се могло рећи за Сплит. Додао бих само човјек је од Сплита господственији за лакоћу вјеровања у непролазно лијепо. Тако је било некада. У овом каменитом поднебљу тешко је рећи шта је овдије мјера, шта су границе, сваки доживљај је засебан и посебан. И НИГДЈЕ ТУГЕ ЗА ПРОЛАЗНОШЋУ.

Настави са читањем “СПЛИТ – Aндреја Ђ. Врањеш”

МОРАВСКИ РАЈ

МОРАВСКИ РАЈ

Док Морава тихо шуми,
и уз њу се поља злате,
моје очи с уживањем,
те чаробне слике прате.

Док ријеке и потоци,
ка Морави хитро теку,
са предивним аријама,
жуборећи праве јеку.

Свуд` се плодне њиве шире,
и ливаде процвјетале,
а на њима пјесма ори,
уз чаробни звук свирале.

С об`е стране од Мораве,
питома се брда дижу,
у њиховим њедрима се,
ко бисери села нижу.

Слушајући пој славуја,
и чудесни зов природе,
на душу ми мелем пада,
а чула ме у рај воде.

Свемогућем Творцу хвала,
што је има` пуно дара,
и што бјеше шире руке,
Поморавље, кад је ствара`.

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Село Корман, јул 2018 љета Господњег

НОВЕ – Љубодраг Обрадовић – СРЕЋАН РОЂЕНДАН!

Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ је основано 17. 9.2012. године, тако да је данас 17. 9. 2023. наш рођендан. У то име желим да данас свим члановима удружења и посетиоцима нашег сајта честитам 11. рођендан са пар мојих песама и пожелим још много лепих рођендана. У ту част организоваћемо и промоцију нашег јубиларног Часописа за пезију – ПоезијаСРБ број 20 која ће се одржати 19. 9.2023. године у Народном музеју Крушевац у 18:00 часова. Па изволите, придружите нам се у нашем малом слављу. Више детаља

НОВЕ

Долазе…
Илузију доносе.
Све је идила,
а осећај среће,
ко снег шкрипи!

Пролазе…
Шампањац самоћу гаси
и чепом погађа небо
да превари срце!

Настави са читањем “НОВЕ – Љубодраг Обрадовић – СРЕЋАН РОЂЕНДАН!”

ПРОЛАЗНИ СМО

Пролазни смо,
као киша, као ветар,
као песма што оде у етар,
полени ветром понети,
одасвуд, са свих страна донети,
па расути, па бачени, тлачени,
поражени, смрвљени, стрпљени,
ућуткани, у ништа послати,
да престану, да нестану,
легну и остану, ту за свагда,
а драга би била и магла и кише,
само да не брише, само да не једе,
и све ове беде, биле би драге,
да није влаге, да није буђи,
ђаво отвара врата, каже,
слободно уђи, сада си у својој кући,
не брини, ништа ти сметати неће,
ништа мање ни веће,
од ове таме, од ове језе,
јесте без везе, ал’ сад си ту,
у свом вечном сну.
Пролазни смо.

КАДА

КАДА

Питам се, када ће умрети нада,
када, зашто не одмах, сада;
када ме увек у магле одвуче,
од силне чежње срце пуче.

Времена самотног прође доста,
колико га још оваквог оста;
не жалим за њим, већ за свим,
тренуцима сјајним, очима тим.

Када ће престати све, даве ме,
у празној соби сенке сабласне;
прилазе, умом пролазе, не одлазе,
гласом твојим говоре, тихо роморе.

Сети се, како нам било је пре,
кад волела сам само тебе, друге не;
сећам се, то заборавити не могу,
да врати време молим се Богу.

Када, више не могу чекати,
низ празан пут тужно гледати;
дођи њиме, њиме си отишла,
до сад си можда цео свет обишла?

PČELA

U oku je tvome mesec osmeh skrio,
na dlanu mi pčela nežno gnezdo svila;
poverovah pčeli, naivan sam bio,
pod plaštom lepote žaoku je krila.

Lagala me lepo, reče da bi htela,
toplinom mog srca da ugreje krila;
oko mene vešto zlu je mrežu plela,
svojim slatkim medom me je prevarila.

Žaokom mi snažno iskasapi grudi,
otrovima teškim zatrova mi telo;
da se nikad dobro u me ne probudi,
da razum ne pamti šta je srce htelo.

Dok mi gusti korov humku obavija,
na maleni cvetak ti mi nežno sleti;
neka na tren oko opet ti zasija,
na predivni mesec da me pčelo seti.

autor
Jovica N. Đorđević

CRNA – Ljiljana Tamburić

CRNA

Pio sam neku brlju što hvata, nisam osećao tlo
Da je te noći susreo nisam, ne bih dotakao dno.
Dal sam je samo sanjao pijan, il stvarno susreo tad
Misli mi njenim likom se boje, a nisam više baš mlad.

Nad rekom leteše beli leptiri, a voda meka ko svila
Na obali se pojavi senka, ko neka crna vila.
Za uzde vodi srebrnog konja, i dade mu da pije
Ponoćnim senkama iscrtana, sa ovog sveta nije.

Padoh u žbunje, sav se izgrebah, ona mi priđe bliže
Nasmeja mi se tačno u lice, krv mi s obraza liže
Upališe se ugljeni zgasili iz očiju joj tamnih
Osmeh se razli u svim bojama preko usana plamnih.

Uvojci rusi, plešu po koži, ubiše Boga u meni
Iznad nje vrba od stida suzi, i mesec se rumeni
Potiljak, pun mi znoja i srama, gušim se, kratko dišem
Bronzano telo u svoj nagoti, iznad moga se njiše.

Ciganska krv joj venama struji, sa nekom čergom stiže
Nijedna žena do toga sumraka duši mi ne beše bliže
Kao da nekom vražbinom jakom, veza mi ruke i usta
Divljom lepotom um mi očara, ah, ostala joj pusta.

Pa me odbaci ko bajat hleba i u reku se baci
Za njom se lišće sa vrbe strese, ko skupi srebrnjaci.
Ispliva tamo pod vodopadom, telo joj crna bista
Sebi u grlo prosipah reči, “bejbi, hasta la vista”.

Uzjaha konja ko beli oblak, pa se uvi ko zmija
Onako gola, sjajna i mazna, još mi u oku klija
Čujem još praporke beloga konja, i potmuli mu kas
Trgoh se, iz sna, kao iz transa,
mokar ko ničiji pas.

Ljiljana Tamburić

СРОДНЕ ДУШЕ – Борисав Бора Благојевић

 

Pesmu govori Dalibor Djokić

Компоновао и пева Зоран Илић – Zoranidis Iljič Ilke


СРОДНЕ ДУШЕ

Сродне душе да постоје
Морале би да се нађу
Морале би да се споје
Ко две лађе у безнађу

Сродне душе не постоје
Ал` постоје неке друге
Душе што су увек саме
Пуне бола пуне туге

Сродне душе не постоје
Ал` постоје друге неке
Душе што су тако близу
Раздвојене и далеке

Настави са читањем “СРОДНЕ ДУШЕ – Борисав Бора Благојевић”