УЛИЦА ТУГЕ- Душан Комазец

    Пролази јесен. Зима куца на врата парка
    у којем мрве хлеба нудим смрзнутој птици
    док питам себе, да л’ је љубав безмерна варка
    у којој ми смо били случајни пролазници?

    Никад нам наше лето вратити неће снове,
    нити најлепши жубор таласа бурне реке,
    где се сретоше лађе које супротно плове.
    Где оћутасмо своје најлепше недореке!

    Ниикада више шапат по тихој месечини,
    с усана сочних, медних пренути зору неће.
    Можда је љубоморко на нас бацио чини,
    заслепљен праскозорјем тек заруђене среће?

    Осећам како руди древност звездане ноћи
    због „луталица” што су саздале вечне пруге.
    Она је запосела престо безмерне моћи
    у бесомучној игри господара и слуге.

    Свака се тужна прича брзо приближи крају.
    Док кровом свеистине добују тужне кише
    у немисао бацам помисао о рају.
    Затварам врата среће где не станујем више!

    Смрт није страшна казна, гора су сажаљења!
    У тој несташној игри где увек губе слуге,
    стазама „ходочашћа” одвела су је хтења.
    Моја адреса сад је „Улица туге дуге”.

    Кажњен сам, ал’ не желим ни због чег’ да је кривим,
    јер чезнем, патим, волим у обиљу изгнанства.
    Понекад сврати на трен, да види како живим
    и да покупи нежно, остатке достојанства!

Jesenja pesma

Jesenja pesma

Oktobarske hladne kiše. Leto broji zadnje dane.
Sa drveća vetar briše, nosi lišće na sve strane.
U gnezdu cijuče ptiče, goluždravo pile malo.
Iz majčinog, toplog krila, na zemlju je sad ispalo.

Miholjsko je leto prošlo, a noći su sad sve duže.
Jesenje je doba došlo, počinju da venu ruže.
U crvenim tonovima, haljina joj divna, zlatna.
Došla je sa darovima, jesen žuta, blagodatna.

Kukuruzi već se beru, na gomilu klip do klipa.
Ruka stoji na amrelu, hladnoća za obraz štipa.
Vinogradi raspevani , na noge se diglo selo.
S pesmom beru svi seljani grožđe crno,a i belo.

Devojačke noge bele , sad po grožđu sitno gaze
Sve su srećne i vesele, mlade mome, snaše – taze.
Na širu sad sve miriše, kaplje vino krv – crveno,
Srce momačko uzdiše,gleda momu zaljubljeno.

Za tren oka ruke snažne, obujmiše njen vitki stas.
Bez skromnosti neke lažne, začuo se zvonki glas.
Pesmu moma zapevala, iz pehara vino toči.
Ispod oka namignula… Eh, što volim crne oči!

Vesna Stojković

Leskovac

STARI ORAH – Ivo Torbica

STARI ORAH

Pokraj puta, na jednoj uzbrdici
Nalazi se razgranati orah stari
Pravi je ukras na polju i livadici
Najviše mu se obraduju ratari

Godinama tako ponosno raste
Iako plodova nikada nije imao
Često ga pričom seljani časte
Dok je o bogatom rodu snevao

Dođe jesen i sve grane mu ogoli
Ali s prolećem on više ne olista
Ceo krajolik je sada prepun boli
Jer nema starog oraha da blista

Jutros ga, bez milosti, posekoše
Kao da tu nikada ni postojao nije
Suze mnogima niz lica potekoše
I od prejake žalosti srce im bije!

Песма месеца: септембар 2023. Јована Марковић

 

ПРИЗНАЈЕМ ТИ…-

Не боле ме осмеси, искрености твоје,
што плод су ми варки које стварност теше,
не боле ни светови, маште плода моје,
у којим се опрашта таквима кад греше.

Не боли ни осећај сигурности, мира,
ни слободе духа, надреалне слике,
не ломе ме нагони ни беса и хира,
кад тишина завлада где осећам крике.

Не боле ме боли, у души олује,
ни тама, ни лаж, кад пригрле ме к себи,
не боли ни надање, што к’о сена ту је
и када се запитам да ли ишта вреди.

Не боли ни разум што полусном лута,
док оставља поруку “И ово ће проћи!”
не боли ни свеза, трајно откунута,
кад знам да је игра изван моје моћи.

Не боле ме груди када срце раним
пером, да бих мастило имала за риме,
не боли ни што те кривог свесно браним,
већ што моји стихови знају твоје име.

АУТОР:ЈОВАНА МАРКОВИЋ

Tvrđava od bola

TVRĐAVA OD BOLA

 

Kad zaćuti vetar u granama smreke
i utihne ptičji žagor pesme setne;
kad tišina plače, a bujica reke
u dubokom viru novi bol zametne.
Pojavi se tako usred bela dana
k’o da želi srce nožem da raseče.
I boli me jako nezarasla rana
od jutra do mraka,bez prestanka peče.
Neprebolom srca muči me i kida
te tanane niti duše raspredene.
U okove stavlja, oko mene zida
tvrđavu od bola, gde stanuju sene.
Kao sužanj živim, k’o u paklu gorim, sama u tišini, sa tugom se borim.
Vesna Stojković, Leskovac

KOREN

Ponoćne senke pred suncem beže,
bezumno hodam trnjakom gustim;
i dokle god mi pogled doseže,
nigde oaze koren da pustim.

Utvare noći svuda me prate,
još uvek strepi u meni dete;
tuđin me grli, zove me brate,
rođeni moji ni da se sete.

I sve me tišti, grebe u duši,
iščezle stope kako da pratim;
koren od jada da se ne suši,
rođenom selu ja da se vratim.

Da božja milost obasja veče,
nek vaskrsne opet žila svaka;
korenom mojim neka poteče,
presveta voda mojih predaka.

autor
Jovica N. Đorđević

Saša Milivojev – ZAO SVET BEZ DUŠE

Saša Milivojev
Saša Milivojev, Photographer: Tarlan Bayramov

SAŠA MILIVOJEV

ZAO SVET BEZ DUŠE

Svi su snovi pali
Nestali u trenu
Tužne oči sad su
zaspale dok plaču
Zvezde jauču
.
Nikog više nema
Pustinja i pesma
Izdaje su sada
ubod oštre kame
Rak na srcu rane
.
Zao svet bez duše
kao mrak je pao
Sve su sada tuge
vapaj i pakao
.
Kapi suza krvi
toče punu reku
A niko ni da stane
Nikog ni da gane
Nikako da svane
.
Svi su isto tužni
Glume sreću jadni
Teški su nam dani
Umiremo sami
.
Zao svet bez duše
u oči te gleda i laže,
ako ti neko nekad kaže
da te voli,
nasmeši se
i unapred preboli
.
.
2023.
.

ЕМПИРИЈА – Андреја Ђ. Врањеш

ЕМПИРИЈА

Понекад  пожелим у игру ући,
да угледам више, упознам себе,
какав  сам, а какви  они други.
Тек што сам ушао, угледах муљ,
подвалу тешку,
правим се лудим, залазим дубље,
у још  дубљу, тежу грешку.
Невероватно  је  то,
кад пожелим из ње изаћи,
из те игре грешке,
нешто ме повуче натраг, дал с инатом,
ил због муке тешке?

Настави са читањем “ЕМПИРИЈА – Андреја Ђ. Врањеш”

ДАЋЕ БОГ

ДАЋЕ БОГ

Бог ће дати, ал` и мудри људи,
да наш народ, из сна се пробуди,
па за опште добро се потруди,
да нас наше потомство не куди,
нека буде ка` што бјеше прије,
да се врати круна монархије.

И то треба урадит` што прије,
ни трен више, чекат` се не смије,
треба рећи, зашто да се крије,
ово никад` ни ваљало није.
Овај систем све нам је укаља`,
и без краља ништа нам не ваља,
ту је вишак свака прича даља.

Зато, хитно, без много повике,
укинути систем републике,
јер су лоше, ове нам прилике,
од овакве грдне политике,
доста нам је чемера и јада,
ђе свак сваког вара и поткрада.

Краљ је вазда, стожер отаџбине,
о држави најбоље се брине,
уз подршку из народне базе,
све планира на дугачке стазе,
с више воље и са више мара,
домаћински о земљи се стара.
Краљ сигурност у држави ствара,
најмање ће да мути и шара,
јер не иде, да сам себе вара,
па, са мало умјећа и дара,
са краљем ће свима бити боље,
оним` „горе“ и онима „доље“,
па сад ето нек вам је од воље,
браћо Срби, широко ви поље.

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Кад љубав према домовини замре, онда и држава мора умријети“.
Михајло Пупин

„Пепео мртвих, створио је отаџбину“.
Алфонсо Ламартин

Петроварадин, на Сретење 2020 љета Господњег

„ПРЕД КАПИЈОМ МОЈСИЊСКОГ НЕБА“ МАКРЕШАНЕ 2023.

Други, по реду, Сабор међународног песничког стваралаштва, културно уметничког народног стваралаштва са припремањем етно домаће хране, приказом ручних радова и народних ношњи, уз учешће многобројних етно удружења из Србије, одржао се у Макрешану, у суботу, 16. 9. 2023. Поред Сабора одржана је и ликовна колонија посвећена почившем уметнику из овог села, Милораду Павловићу, кога су сви знали под надимком„ Морнар“. На међународном сабору песничког стваралаштва учествовало је шездест песника из пет држава (Македонија, Хрватска, Република Српска, Црна Гора, Швајцарска). Сабор је имао и хуманитарни карактер јер су са својим штандом учествовала деца са посебним потребама заједно са децом из социјално угрожених породица, а за своје учешће, дружење и труд, награђени су медаљом и захвалницом. Сви учесници овогодишњег Сабора добили су „Зборник“ штампан поводом овог догађаја.

Настави са читањем “„ПРЕД КАПИЈОМ МОЈСИЊСКОГ НЕБА“ МАКРЕШАНЕ 2023.”