Пролази јесен. Зима куца на врата парка
у којем мрве хлеба нудим смрзнутој птици
док питам себе, да л’ је љубав безмерна варка
у којој ми смо били случајни пролазници?
Никад нам наше лето вратити неће снове,
нити најлепши жубор таласа бурне реке,
где се сретоше лађе које супротно плове.
Где оћутасмо своје најлепше недореке!
Ниикада више шапат по тихој месечини,
с усана сочних, медних пренути зору неће.
Можда је љубоморко на нас бацио чини,
заслепљен праскозорјем тек заруђене среће?
Осећам како руди древност звездане ноћи
због „луталица” што су саздале вечне пруге.
Она је запосела престо безмерне моћи
у бесомучној игри господара и слуге.
Свака се тужна прича брзо приближи крају.
Док кровом свеистине добују тужне кише
у немисао бацам помисао о рају.
Затварам врата среће где не станујем више!
Смрт није страшна казна, гора су сажаљења!
У тој несташној игри где увек губе слуге,
стазама „ходочашћа” одвела су је хтења.
Моја адреса сад је „Улица туге дуге”.
Кажњен сам, ал’ не желим ни због чег’ да је кривим,
јер чезнем, патим, волим у обиљу изгнанства.
Понекад сврати на трен, да види како живим
и да покупи нежно, остатке достојанства!
