Зла коб је судба које се не бојим,
путеви су моји прекривени сјетом,
дуго већ уморне кораке бројим
док лутам овим хладним свијетом.
Умјесто спокоја носе ме немири
мрцваре тијело жељно топлине
и њежности да ми душу смири,
тонем у безнађе дубоке горчине.
Спас ми не долази, само помрчина,
умјесто мјесеца фењера свјетлости,
скрива ми видике и баца тишину
док мени треба искрене њежности,
што се драгоцјена одавно сакрила
и оставила вјечне жали и празнине,
с братовим одласком није више била
његових руку додир као знак близине.
Зато увијек тражим траг у Васељени
загрљај своје најблискије звијезде,
док сјеверњача плови у вјечној сјени
скривене мисли рајском стазом језде.
.
(Прочитано: 1 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.298.883 пута)