САМОНИКЛИ – Љиљана Тамбурић

САМОНИКЛИ

Гледам пурпурне зоре из ноћи како се буде
Позивајући птице да песмом лугове поје
Купају росом ћилим где се јелени љубе
И где се под грањем крушке вреднице пчеле роје.

Котрљало се време низ ове наше планине
И многе су се мутне Моравом сливале воде
Знојем се топиле њиве и прекрасне долине
Скупо плаћане крвљу на путу до слободе.

И ко би предао ово, од Бога дато благо
А да не брани животом, шуме, воде и поља
Главу је дао деда и ја ћу је дати радо
Да би потомству јутра сванула много боља.

На ране, смрт и боли, наши су гени свикли
Али се дижемо увек ко млада хајдучка трава
Упорно нас затиру, ал’ ми смо самоникли
Наше је име пркос, понос, снага и слава.

Љиљана Тамбурић

Аутор: Ljiljana Tamburić

Рођена сам 1959. године у Крушевцу, где и данас живим. Завршила сам Средњу Економску школу и радила цео радни век у рачуноводству Дома здравља Здравственог центра у Крушевцу, одакле сам отишла у пензију. Интензивно се бавим писањем поезије и прозе од пре четири године и за то време сам штампала четири збирке поезије и то: ДАМАРИ ТИШИНЕ, КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ, ПЕСМА МИ ЈЕ ИМЕ И У ЗЛАТНОЈ РОСИ СУТОНА. Учествујем у конкурсима у Србији и региону, где сам добијала награде и похвале за своје песме и кратке приче. Заступљена сам у педесетак зборника са тих конкурса. Објављујем своју поезију на сајту ПОЕЗИЈЕ СРБ, чији сам члан. Види све чланке од Ljiljana Tamburić