Крадем време и преостале дане од себе .
Живим док пишем .
Сваки зарез, свако слово , доживљавам као облак спреман да нестане на киши , док уздише за јутром окупаним сунцем , пуним заборављених истина од синоћ .
Крадем их и записујем у сутрашње јутро које мирише на сумрак .
Све да бих живео кроз моје песме , које записујем уживајући у додиру мојих мисли по папиру живота .
Слично слаткоћи нектара који прави маслачак да нахрани виле што живе крај потока живота , створеног пре краја времена .