МОЈ РАКИТА
Сива кутија од картона на столу.
Унутра само мрвице истресеног дувана,
и ништа више. Празно.
Смедеревац је хладан,
а овај стари зид ћути.
И ја сам ти ноћас кô фасада на кући,
мој Ракита.
Нико не види
шта све са мене ноћу отпада.
У тој кући више ништа не живи.
Мој долап се, ево, врти све брже.
Ослепео је мој вранац одавно, горки брате,
па сад иза сваког корака нога у празно гази.
Недостаје ми село у ове касне сате.
Тамо су, знаш, моји мртви најгласнији.
Ударају рукама о зарасле, дрвене капије,
док ја и даље окрећем овај точак,
кроз блато и кроз време.
Зато ми дозволи да најзад ко и ти заћутим.
А, ако нас на крају чека иста горка руда,
ја ћу само да спустим ове уморне руке,
и да више никада не верујем у чуда.
°песма поводом јубилеја 150 година од рођења Милана Ракића
Аутор: Марија Божовић