Тражим и молим Бога за милост и опрост над мојом генерацијом, над свима нама блуднима у својој гордости, глупости и слабости. За све оно људско што носимо у себи.
Пред нашим очима страдају људи. Убијају се, прогоне се, понижавају се читави народи, а свет то посматра као да је постало нешто обично. Они који су некада осетили бол и неправду, као да су заборавили своје сузе и своје ране.
Прихватили су улогу судија, заборављајући да једино Бог има право на коначни суд.
Плашим се да ће историја поново тражити свој данак, јер зло које човек посеје увек пронађе пут да му се врати.
А ми?
Стојимо погнутих глава, загледани у екране, у своје мале светове, док се пред нама руше туђи животи. Ћутимо, као да нас се не тиче. Као да смо заборавили шта је зло, а шта добро. Као да смо заборавили сопствене ране и страдања кроз која смо пролазили.
Свакога дана губимо понешто од себе. Истину, достојанство, веру у правду. А они који су заиста одговорни често стоје по страни, далеко од патње коју су помогли да створе, уживајући у моћи док други плаћају цену.
Зато не тражим освету.
Не тражим казну.
Тражим милост.
За жртве, да нађу мир.
За кривце, да пронађу покајање.
За нас, да не изгубимо душу у времену равнодушности.
И молим Бога да нас научи да памтимо своју патњу не да бисмо мрзели друге, већ да бисмо разумели туђи бол.
Милост, Господе, за све