Већ сат времена седим
на тераси.
Пијем кафу полако,
с уживањем.
Сам сам.
Тишина убија време
које клизи у недоглед.
Чујем зидни сат,
секундара куца.
Ова самоћа ми прија.
Покушавам нешто да напишем,
а стомак ме обавештава
да постајем гладан.
Постављам себи трпезу.
Сечем парадајз,
узимам сланину.
Јогурт је на столу.
Питам себе:
Није ли ово врхунац?
Парадајз, сланина, јогурт и хлеб.
Шта ми друго треба?
На тренутак помислих:
то је то.
Звоно.
На вратима поштар.
, Где си, Сале?
Ево ти рачун за струју ‘’
Поглед ме враћа у стварност.
9.800 динара.
Поштар одлази. Ја више нисам гладан.
.
(Прочитано: 19 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.298.821 пута)
