Добродошли!
Sedim na klupi ispod jasena
pored prolaze reke zaljubljenih,
a ja se sećam ljubavi prošlih vremena
kalemegdanske klupe otkucaje srca
zaljubljenih.
Sedim mirno letnje veče
gledam sreću ljubav kako leti,
lepo je od pogleda i dodira goreti
vraćam filmove u grudima seta peče.
Sedim na klupi došla je jesen
žuto lišće i vetar raspaljuju nostalgiju
dok čeznem da osetim poljubaca magiju,
sedim sa lišćem usamljen ispod jasena.
Dugo putovanje u Jevropu u ofucanom, nižerazrednom, smrdljivom kupEU,
nEUmitno će se kad tad završiti neslavno i poražavajuće, istorijskim fijaskom,
kao gnjecave kuglicE U prokislom, bezukusnom Balkanskom suflEU,
kotrljamo se bez nadE U tanjiru nEUbedljivih obećanja beznadežno dahćući pod maskom.
PrEUskim kolosekom klackamo se slomljeni i napaćeni kao dobro znani, nepozvani gosti,
strehE U usputnim stanicama nadvijaju se kao strašila nad sudbinama čemernika,
osvanemo katkad u hladnim, vlažnim bespućima gde rEUma nam prodire u kosti,
umivajući se u naprslom, požutelom vagonskom bidEU, sablasnoj oazi vernika i nevernika.
Sanjajući zavičaj s vremena na vremE Uplakani se budimo u hladnom znoju, skrhani od bola,
odagnamo strahove prEUsmeravajući ih u magnovenju u slatku utopiju, EUropsku fantaziju,
vireći ponekad čežnjivo i bojažljivo niz predvorjE U velelepnost i sjaj uglancanih spavaćih i kušet kola,
na izmaku snaga u samrtnom ropcu molimo se za spasenje; il’ Božji sud il’ EUtanaziju.
Топлица је моја мајка,
српски понос,
српски род,
као свети
апостолски тихи ход.
Ој Топлицо мати моја,
мене храни земља твоја,
плодови и српска шљива
и храст свети, житна њива.
И крст што је над црквом се свио
Бог је за нас увек свети био.
Бог нам даде цркву
Вартоломеја и Варнаве,
да је сви Срби увек славе.
За моје село Чучале
и српске су војске знале…
Ту и беше Маркова стопа,
где стајаше и два топа,
ту се српска битка била
Топлица је наша сила.
Настави са читањем “СРЦЕ ТОПЛИЦЕ – Бојана Бојић”
Пре неки дан,
на тераси седим
сам.
Прохладно је.
Седим у колицима,
покривен ћебетом,
грејеме
Пијем кафу и посматрам.
Прво пролази мушкарац,
отац.
Преко врата, па испод главе
виси торба.
Сапет,
као коњ са зобницом.
Води две девојчице.
Вероватно ћерке.
Нешто причају,
смеју се.
Иза њих, неколико метара,
иде мајка.
У левој руци цигарета,
десном држи телефон на уву.
Са неким прича….
Ја не трепћем.
Гледам.
Ружно је
Срамота ме је.
Скидам ћебе са себе.
Тешко устајем,
уз неку муку.
Морам.
Не могу то да гледам.
Где је ту поштовање?